Trojica mladih studenata sa Fakulteta političkih nauka – Filip Bogićević iz Vrnjačke Banje, Novak Đurić iz Vranja i Nikola Jovanović iz Borče put Kosova krenuli su iz manastira Rakovica 27. aprila.
U pitanju je humanitarni marš, u saradnji sa Humanitarnom organizacijom „Kosovsko Pomoravlje“, za prikupljanje novčanih sredstava za projekte koji obuhvataju ulaganja u sport i obrazovanje dece na Kosovu.
Uz apel na građane da doniraju u cilju prikupljanja sredstava, parola ovog poduhvata bila je „Zajedno smo jači“.
Danas oko podneva, kako je to i bio plan, na Đurđevdan 6. maj – oni su i ušli u Zvečan.
Osećaj je, kažu, fantastičan.
„Tek sada kreću i emocije i shvatanje šta smo mi zapravo krenuli da uradimo. Kanališu emocije, verovatno će tek sve ovo izaći na površinu. To što ne mogu rečima da opišem valjda dovoljno govori. Preporod duše i tela“, kaže Novak Đurić.
Desetodnevni put bio je težak i pun iskušenja, priznaju.
„Bilo je teško, svako od nas imao je u nekim momentima unutrašnje borbe, Nekome je to bio drugi, nekome četvrti dan. Bilo je i momenata da neko od nas kaže ‘Ne mogu više’. Ali ipak, svaki korak načinjen nakon tog iskušenja, svaki korak je bio pobeda. Ona nas je i dovela do Zvečana“.
Iz centra Zvečana gde smo ih sreli, trojica studenata uputila su se ka zvečanskoj tvrđavi, što im je i bio plan.
Na tvrđavu su se popeli sa svojim kolegama sa prištinskog Univerziteta, koji su ih sačekali.
Potom će obići i Kosovsku Mitrovicu, a tu će pribaviti ono što su planirali, poklone za decu iz Kosovskog Pomoravlja. Idu i u manastir Gračanica, a onda odlaze u Gnjilane.
„Planiramo druženje sa decom tamo, sa decom iz Parteša. Bićemo njihovi gosti na večeri“, istakao je Filip Bogićević.
Šta će deci južno od Ibra značiti njihova podrška?
Mladići veruju da će, pre svega, deci zbog koje su prešli stotine kilometara, njihova podrška biti dovoljna poruka:
„Da neko misli na njih. Da su svoji, da su tu. Mladi ljudi znaju kroz koje muke oni prolaze. Iako nismo osetili njihove muke, znamo. Ne možemo biti slepi na to, ne možemo da okrenemo glavu. Glavu smo jedino okrenuli ka njima i ka njima smo krenuli pešaka. Jedva čekamo da ih vidimo“.
Oni su sada mali, ali će kroz godine shvatiti da je basket koji sa njima zaigramo, pomoć za njih – mnogo više od lopte, igre, poklona
Vodeći se time, isti bi poduhvat, priznaju, ponovili.
„Povrh svog tereta na ovom putu, ovih 10 dana pamtićemo do kraja života. Ponosan sam na kolege, bili smo jedno uz drugo, znajući za šta idemo“, istakao je Nikola Jovanović, koji svoj 22. rođendan danas proslavlja na Kosovu.
Lično, ovaj ih je humanitarni podvig promenio. Poseban su im utisak ljudi koje su sretali usput, njihova podrška.
„Ljudi su nam nudili pomoć svuda. Izlazili iz automobila. Slikali se sa nama, puštali nas u svoje domove. Ovo zauvek ostaje i baš zbog njih, i naše dece ovde, ovo bi vredelo ponavljati i to u većem broju“.
Lako je srbovati iz Beograda, ovde je teško biti Srbin
Trojica studenata je iznenada odlučila da svoje pešačenje iz Sočanice do Zvečana ipak nastavi automobilom.
Kako su kazali, poslušali su savete da je to ipak bezbednije.
„Između Leposavića i Sočanice smo tako odlučili, iz bezbednosnih razloga. Ali ne samo to, želja nam je bila da ispoštujemo ljude koji su nam na društvenim mrežama svih ovih 10 dana pružali podršku, da stignemo sve“.
Ostaje nada da će ubuduće moći da pešaka odu do Prizrena: „Da nam sloboda kretanja neće biti ograničena“.
Njihovi roditelji nisu bili oduševljeni njihovom idejom. Jednom nisu verovali da će uspeti, o drugom brinuli zbog težine poduhvata, a trećem skrenuli pažnju na bezbednost.
„Kazali su mi da ne ističem nacionalna obeležja, da se pazim. Slažem se sa njima, lako je srbovati iz Beograda, ali je teško ovde biti Srbin. Isto tako je mnogo lepo. Srbi na Kosovu nisu zaboravljeni ljudi“, istakao je Bogićević.
Studenti iz Beograda će posetiti i manastir Gračanica.
