Poginuo je 1.031 pripadnik vojske i srpske policije, a teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece. Ranjena su 5.173 vojnika i policajca, a desetak osoba se i dalje vode kao nestali.
Ukupna materijalna šteta procenjena je tada na 100 milijardi dolara. Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjenii.
Odluka o agresiji na tadašnju SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana.
SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija.
Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.
Gotovo da nema grada u Srbiji koji se tokom 11 nedelja napada bar nekoliko puta nije našao na meti.
Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.
Tog dana je Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 1244, a u pokrajinu je upućeno 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, sa zadatkom da čuvaju mir, bezbednost i povratak više stotina hiljada albanskih izbeglica dok se ne definiše najširi stepen njene autonomije.
