Od minimalne novčane nadoknade i šest hiljada dinara socijalne pomoći otac Dragan prehranjuje dva sina i suprugu i kupuju sebi lekove. Najstarija kćerka Sonja se rano udala, dve kćerke leče se u psihijatrijskim ustanovama u Blacu i Nišu, a najmlađa Nataša zbrinuta je u hraniteljskoj porodici u Nišu.
„Bio sam ja kod njih, posećivao sam ih. Slavicu sam posetio tri puta dok je bila u Sremčici i drugu kćerku sam posetio jednom. Slavicu bi trebalo brzo da puste, a ovu drugu ne znam kad će. Slavici je neko napravio loše, ostala je trudna pa je rodila kćerku, ali su to dete odveli u Zvečansku. Natašu nisam stigao da obiđem jer su je odveli pre mesec dana dok sam bio u bolnici“, priča Dragan.
Dragan je godinama radio u rudniku, a nakon što je ostao bez posla porodicu je prehranjivao radeći teške fizičke poslove. Prošle godine povredio je kičmu, pa ne može da radi, a uslova za dalje lečenje nema.
„Ne mogu da ozdravim. Ali mislim da bi mogao da ozdravim kada bi našao nekog dobrog doktora, možda bi me prošlo jer ruke su mi zdrave, samo to što me kičma boli“, objašnjava Dragan.
Supruga Verica, koja je još ranije psihički obolela nije u stanju da brine o domaćinstvu. Korica suvog hleba ovoj porodici često je jedini obrok koji imaju.
„Nemamo para da živimo, nemamo šta da jedemo. Svakog dana mesim po tri hleba“, prenosi Verica ono što joj u prolazu savetuje da kaže suprug Dragan, pošto ona nije su stanju da na pravi način objasni probleme koje imaju.
Za jedinog radno sposobnog člana porodice Krstić, Aleksandra, nema posla ali uprkos svemu on ima planove za budućnost.
„Teško mi je dosta, nemam para a kući mi je dosadno nemam šta da radim. Ženio bih se ja kad bi imao kuću i posao“, priča Aleksandar.
Porodici Krstić svaka pomoć bila bi dragocena. Ne plaše ih napukli zidovi već nastupajuća zima koju čekaju sa nešto malo ogreva koji su prikupili sečom drva u sopstvenom dvorištu.
