Droga se još uvek shvata kao dobra zabava, bežanje u nestvarni svet, čak i kao moda ili ulaznica u svet odraslih. Većina mladih ljudi, ipak, ne uzima drogu. Manji broj će posle prvog uzimanja to ponoviti nekoliko puta i njima preti opasnost da postanu zavisnici. Najučestalija droga koju koriste mladi proizvodi se od indijske konoplje – marihuana, hašiš i hašišovo ulje. Prema procenama Zavoda za bolesti zavisnosti, u Beogradu živi oko 35.000 narkomana. Pretpostavlja se da u čitavoj Srbiji ima oko 80.000 zavisnika od droge. Iako zvaničnih podataka nema, stručnjaci sve češće tvrde da je oko 60% mladih, najviše srednjoškolaca, u kontaktu sa drogom. Socijalna struktura narkomana izmenila se poslednjih godina. Pre desetak godina, oni su pripadali višim socijalnim slojevima. Sada ih je najviše iz srednjeg i nižeg sloja. Takođe se pokazalo da najčešće nema istorije uzimanja droge u porodici, nema učestalih primera da momak/devoka uzimaju drogu, niti da to čine bliski prijatelji. Nastanak zavisnosti U pokušajima da se nađe objašnjenje za nastanak zavisnosti, postoji više različitih stanovišta: Genetički i biološki pristup. Smatra se da poremećaj u metaboličkom funkcionisanju organizma može biti osnova za nastajanje zavisnosti. Telo proizvodi vlastiti opijat „“endorfin““ a njegov deficit dovodi do veće osetljivosti na bol. Novija istraživanja pokazuju da su ljudi s manjkom endorfina skloniji aktivnostima koje jače pobuđuju CNS (centralni nervni sisitem), aktivnostima koje donose svojevrsno uzbuđenje. npr. kockanje. Iz tog razloga bi ti ljudi mogli biti skloniji i uzimanju droge. Teorijski pristup uslovljavanja. Ljudi imaju tendenciju da ponavljaju aktivnosti koje su im bile prijatne ili su na neki način bile nagrađene. Ritual uzimanja droge može se shvatiti kao svojevrsna nagrada, zbog čega se teži ponavljanju toga postupka. Znaci vezani za uzimanje droge mogu izazvati efekte kao i sama droga. Mnogi eksperimenti dokazuju da njeno delovanje zavisi od celokupnog iskustva pojedinca i okruženja. Na primer, neka očekivanja o učincima droge se najverovatnije usvajaju pre početka konzumiranja i mi pamtimo kako je neka droga pomogla nekome da se bolje oseća i kada je sami probamo, to isto i mi osećamo, iako stvarno delovanje droge s time zapravo nema nikakve veze (placebo efekt). Teorije adaptacije. Zavisnost se može tumačiti i kao naučeno ponašanje ko¬je olakšava prilagođavanje pojedinca konkretnoj socijalnoj sredini. Želja da se bude prihvaćen u svojoj okolini može se ostvariti na prihvatljiv ili ne¬prihvatljiv način. Dva bitna psihosocijalna činitelja koji u detinjstvu i mladosti mogu otežavati proces adaptacije su socijalna nekompetentnost i agresivnost. Ti činioci mogu biti uzroci, ali i posledice socijalne izolovanosti. Osobito agresivni pojedinci nisu popularni u krugu svojih vršnjaka, ali ni u svojih nastavnika i po¬rodicama, što može uticati na gubitak samopouzdanja, učenje, na ponašanje. Kako okolina uglavnom deluje represivno, beg u drogu se čini kao jedino olakšanje. Mladi nastoje odložiti proces odrastanja i rešavanja situacija kojima nisu do¬rasli ili se smatraju nekompetentnima. Biopsihosocijalni pristup. Stres može povećati verovatnoću zloupotrebe droge, pogotovo ako se od nas traži više nego što možemo učiniti ili pružiti, i kada smo izloženi nekoj pretnji usmerenoj na vlastitu sigurnost. Hoćemo li neku situaciju, problem ili slično doživeti kao izazov kome se možemo odupreti ili kao pretnju ličnoj sigurnosti, utiču biološki činioci – odnose se na saznanje da na različite pojedince stimulusi različitog intenziteta različito deluju. Ovaj pristup nastoji da sintetizuje biološku komponentu i razumevanje uslova u kojima pojedinac živi, kao i njegovih osobina koje mogu uticati na mogućnost korišćenja droga.
