Odredbe sporazuma ušle su u Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, koja je usvojena dan kasnije.
Vojno-tehnički sporazum između Međunarodnih bezbednosnih snaga („KFOR“) i vlada tadašnje SR Jugoslavije i Srbije potpisan je na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, nakon 78 dana NATO bombardovanja SRJ i pet dana pregovora. Potpisali su ga general Vojske Jugoslavije Svetozar Marjanović, general MUP-a Srbije Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson.
Međutim, ni 23 godine nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma rešenje za kosovski problem nije na vidiku.
Dokument je predvideo razmeštanje na KiM, pod pokroviteljstvom UN, efikasnog međunarodnog civilnog i bezbednosnog prisustva, po usvajanju rezolucije Saveta bezbednosti UN. Prema Sporazumu, međunarodne snage su „ovlašćene da preduzimaju sve neophodne akcije u cilju uspostavljanja i održavanja bezbednog okruženja za sve građane“.
Sporazumom iz Kumanova uspostavljena je kopnena i vazdušna zona bezbednosti, koje su se protezale pet, odnosno 25 kilometara u dubinu teritorije centralne Srbije. Povratak vojske SRJ u Kopnenu zonu bezbednosti omogućen je 2001. godine, a vazdušna zona bezbednosti ukinuta je 2015. godine.
Nakon povlačenja jugoslovenskih snaga, Srbi na KIM su postali meta stalnih napada i zločina čiji počinioci nikad nisu pronađeni. Kosovo i Metohiju je od 1999. godine napustilo više od 200 hiljada Srba i ostalog nealbanskog stanovništva, a porušeno je i devastirano oko 150 srpskih svetinja i spomenika. U velikim gradovima kao što su Priština i Prizren, gde je pre sukoba živelo po nekoliko desetina hiljada Srba, danas ih je ostalo po nekoliko desetina.
Nasilje ekstremnih Albanaca nad Srbima naočigled međunarodnih snaga kulminiralo je 17. i 18. marta 2004. godine, kada je u pogromu stradalo 19 ljudi, proterano više od 4.000 Srba, uništeno 935 kuća i porušeno ili teško oštećeno 35 pravoslavnih hramova.
Sporazumom iz Kumanova predviđen je i povratak određenog broja pripadnika osoblja SRJ i Srbije, što je potvrđeno i Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244. Međutim, povratak pripadnika osoblja SRJ i Srbije na KiM nikada nije realizovan.
Kada je reč o povratku Srba sa KiM svojim kućama, Priština tvrdi da oni mogu da se vrate, ali se Srbi povratnici u realnosti suočavaju sa napadima, pljačkama, pretnjama, uzurpacijom imovine i hapšenjima po lažnim prijavama za navodne ratne zločine. To je najbolje pokazao primer Dragice Gašić, prvog srpskog povratnika u Đakovicu, grad u kojem je pre sukoba 1999. godine živelo oko 12.500 Srba.
Prema podacima Vlade Srbije, u Pokrajinu se vratilo svega 1,9 odsto Srba, što je najmanja stopa povratka od svih postkonfliktnih područja u svetu. Prema podacima koje iznose predstavnici Kancelarije za KiM, na KiM je podneto oko 70.000 zahteva po pitanju uzurpirane imovine.
Misija KFOR-a u početku je imala oko 50.000 pripadnika, a danas je njihov broj smanjen na oko 3.700 vojnika. Zvanični Beograd smatra da je KFOR jedini garant bezbednosti Srba na KiM, a prema podacima sa sajta Kancelarije za KiM prošle godine je zabeleženo 128 incidenata usmerenih protiv Srba, dok ih je od početka ove godine do 2. juna bilo 52.
