Setio se reči koje mu je kao mladom episkopu pred početak rata u simboličnoj priči kazao patrijarh Pavle: „Veliki problemi zahtevaju velike ljude koji će ih rešavati. Nije ih tada bilo na vidiku“.
Zna da su se Vučić i Kurti dogovorili da ispune novi sporazum od prve do poslednje tačke i čudi se onima koji su iznenađeni takvim ishodom, s obzirom na to da je sve ukazivalo „mnogo ranije“.
Naglašava da ukoliko nema slobode i istinskog suživota među ljudima – nikakav administrativni dogovor neće doneti dobro.
„Imam duboku zabrinutost, ali kao hrišćanin nisam očajan. I voleo bih da zabrinutost i istovremeno svoju nadu mogu deliti sa Srbima koji danas žive na Kosovu i Metohiji. Veoma bih voleo i da imam priliku da razgovaram sa Albancima, običnim ljudima, kao i s njihovim verskim liderima, jer duboko verujem da je za svakog normalnog čoveka miran i dostojanstven suživot na prvom mestu, da je on iznad svakog sukoba, netrpeljivosti i mržnje“, kaže vladika Grigorije.
Rešenje upravo vidi u iskrenom razgovoru između Srba i Albanaca i u traženju pomoći od svih pametnih ljudi koji taj razgovor mogu učiniti ljudskim i plemenitim.
„Zar nije trebalo prvo raditi na normalizaciji odnosa, a ne prvo sklapati ugovore koji, ionako, ne garantuju tu normalizaciju?“, navodi jedan od najistaknutijih vladika SPC.
Vladika je naglasio da bi za dogovor Srba i Albanaca bilo dobro sa druge strane da bude u duhu najboljih dogovora koji su u Evropi prekidali dugotrajna neprijateljstva i ratove.
Za njega je u tom smislu, zanimljiv nemačko-nemački dogovor, ali:
„Ne bi bilo dobro da to bude neuspela imitacija tih uspešnih sporazuma, koja bi mogla da otvori dublje probleme. Međutim, meni se čini da ljudi u ovom svetu stvari često obrnu naopako“.
Gorak ukus za 19 godina od martovskog pogroma, koji je obeležen prošle nedelje, ostavlja mu to što, kako kaže, nismo bili sposobni da pređemo iz stanja neprijateljstva i nepoverenja makar u stanje tolerancije.
„Šta je trebalo učiniti? Bilo bi pretenciozno bilo šta drugo reći osim onoga u šta duboko verujem: trebalo je dan i noć razgovarati, pre svega komšija s komšijom, čovek s čovekom, sveštenici svih konfesija jedni s drugima. Jednostavno, razgovarati i dogovaranjem rešavati probleme zajedno, jer nas sve koji živimo pod istim nebom i na istom komadu zemlje, oni jednako pogađaju“.
Sa usredsređenošću gledamo samo na ‘kvarove’ drugih, a ne na svoje sopstvene. A trebalo bi da svako prvenstveno spozna i sagleda samoga sebe, dodaje.
Kaže da nije bilo ni lepših, ni časnijih, ali ni težih cipela proteklih 19 godina, ali proteklih vekova – od cipela kojima su Kosovom hodila dva srpska episkopa – vladika Artemije, i vladika Teodosije.
„Mislim da bih se nalazio u istim dilemama kao i oni i da bih bio, isto kao i oni, razapet između toga da budem crkveni pastir ili svetovni vođa. A to znači da bih morao stalno da biram između toga da brinem o laosu, tj. vernom narodu koji dolazi na službe i moli se Bogu, ili pak o etnosu, tj. o etničkoj grupi kojoj pripadam“.
Srbe na Kosovu posavetovao je da se ne uzdaju „ni u koga drugog osim u Boga i u svoje ruke“.
„Da se međusobno slažu što je najbolje moguće i da se uzdaju u sebe. Kao i to da im, pored njih samih, niko nije preči od njihovih komšija, Albanaca, sa kojima treba da razviju najbolje moguće odnose, iako su te komšije, nažalost, u poslednje vreme neprijateljski nastrojene. A takođe i da iskreno porazmisle ima li u tom neprijateljstvu i njihovog udela“.
Time što su još uvek na Kosovu – Srbi čine preostali narod ponosnim.
„Ukoliko mi budemo istinski vernici, nikada neće biti ostavljeni sami u svojoj borbi za normalan život, niti u trpljenju koje u poslednje vreme zbog toga podnose“, poručio je vladika Grigorije u Vaskršnjem intervjuu za KoSSev koji će ovaj portal objaviti sutra.
