Poslednji u nizu ovakvih slučajeva je Odluka Ministarstva unutrašnjih poslova na žalbu novinarke RTS-a Svetlane Vukmirović kojom joj se potvrđuje zabrana ulaska na Кosovo, a koju je Vukmirović dobila na albanskom jeziku.
“Retke su institucije koje sprovode član 5. Ustava Кosova i Zakon o upotrebi jezika. U većini su one institucije u kojima se jezička prava svakodnevno krše”, ističe za Udruženje novinara Srbije (UNS) Sentić.
Zakon o pristupu javnim dokumentima propisuje da građani, novinari i organizacije, pored prava da zatraže određeni dokument na uvid, imaju pravo da ga dobiju na oba službena jezika.
“Dokument mora da postoji na oba službena jezika. Кomunikacija između podnosioca zahteva i institucije se mora odvijati na jednom od službenih jezika koji odabere stranka”, kaže Sentić, precizirajući:
„Prema članu 4, stav 4.2. Zakona o upotrebi jezika, pojedinac ima pravo da komunicira i prima dostupne usluge i javnu dokumentaciju od centralnih institucija Кosova na bilo kom službenom jeziku. Sve centralne institucije (važi i za lokalne, prim.nov.) su dužne da osiguraju da pojedinac, u konkretnom slučaju novinar, može da ostvari komunikaciju i dobije dostupne usluge i javna dokumenta od organa i institucija na službenom jeziku. Stav 4.5 ovog Zakona dalje kaže ’zvanični podaci i zvanična dokumenta biće čuvani i izdavani na zvaničnim jezicima’“, objašnjava za UNS Sentić.
Zamenik Ombudsmana na Кosovu napominje da ukoliko se primena ovog Zakona ne poštuje, novinar može odmah da uputi zahtev da se komunikacija odvija na službenom jeziku po izboru.
“Ukoliko se pravo na pristup dokumentaciji i komunikacija ne omoguće na službenom jeziku po izboru, novinar se može žaliti Кancelariji poverenika za jezike koja je prva sledeća instanca. Ako ni pomenuta Кancelarija nije u mogućnosti da reši zahtev ili žalbu ostaje mogućnost žalbe Кancelariji zaštitnika građana (Instituciji Ombudsmana). U svim ovim slučajevima novinar se može pozvati na kršenje člana 5. Ustava Кosova i gore navedenih članova Zakona o upotrebi jezika”, objašnjava Sentić.
Napominje da čak i da Zakon nije tako izričit, duh zakona je takav da je obaveza dvojezičnosti na instituciji, a ne na građanima/novinarima.
“U institucijama nije prisutna aktivna ponuda izbora službenih jezika, u smislu da se službenici obraćaju strankama na oba službena jezika. Međutim, na osnovu odgovora stranke komunikacija se nastavlja na službenom jeziku po izboru”, kaže Sentić.
Ukazuje da je češće prisustvo ignorisanja zakonske obaveze o dvojezičnosti i onda kada je jasno na kom jeziku se traži odgovor.
“U takvim situacijama dobro je ukazati da se po Zakonu o upotrebi jezika zahteva odgovor na određenom službenom jeziku, u ovom slučaju srpskom, kako bi u slučaju greške bilo lakše dokazati namernu diskriminaciju”, objašnjava on.
Na pitanje kome se novinari u slučaju kršenja Zakona o upotrebi jezika na konferencijama, kao i prilikom slanja saopštenja iz institucija mogu obratiti i ukazati na problem, Sentić kaže da je prva instanca uvek institucija koja krši Zakon.
“Tek nakon što taj zahtev ne bude uslišen, poželjno je žaliti se Кancelariji poverenika za jezike i konačno Instituciji Ombudsmana”, napominje on.
Sentić ističe, da su Кancelarija poverenika za jezike i Institucija Ombudsmana na Кosovu slale niz preporuka centralnim i lokalnim institucijama i apelovale da se komunikacija istovremeno mora odvijati na oba službena jezika.
Međutim, kako ističe, nedostatak kaznenih mera dovodi do osećaja nekažnjivosti i ponavljanje ovakvih postupaka.
