U turskom popisu oblasti Brankovića 1455. upisano je da, pored sveštenika Bileta, selo ima 25 srpskih domova, među kojima i dom Stojane udovice i dvojice neoženjenih.
Seljani su uz pomoć i blagoslov mitropolita Nićifora 1910. godine obnovili trošnu grobnu crkvicu, zamenivši joj dotadašnji krov od slame ćeramidama zbog čega su turske vlasti potom tražile da se ona sruši. Na njenim ruševinama, meštani su 1935. godine podigli novu crkvu posvećenu Svetom Grigoriju Bogoslovu.
Tokom oslobođenja 1912. u selu je bilo 45 srpskih domaćinstava.
Lik kralja Petra
„…Tek blizu sela Livađa, ostavismo Кonjuh s leve, a Guštericu sa desne strane, pređosmo Janjevku i uputismo se pravo livađskoj školi, koja beše još nedovršena. Tu se, u nekoj kući, neka vrsta seoske mehane, odmorimo i ručamo, a malo posle krenemo za Gračanicu koja je odatle udaljena jedva jedan čas. Кad iz sela izađosmo, seoska deca, muška i ženska, čuvahu ono malo stoke, što raja može da drži i radoznalo nas posmatrahu.
Jedan dečak, najviše da je imao 7 godina, gledaše nas upitno svojim pametnim očima. Ja ga oslovih: ’Кako ti je ime?’
’Branko’, beše kratak ali jasan odgovor.
’Ideš li u školu?’, pitam ga dalje.
’Idem u prvi razred’, odgovori on.
’A jesi li ti Srbin?’
’Srbin sam… I ovija su sve sami Srpčići’, odgovori on sa ponosom i pokaza rukom na ostalu decu.
’E kad ste Srpčići, i tako dobri, evo, daću vam šećera’, izvadim iz torbe nekoliko komada čokolade i razdelim.
’Hvala ti!’, reče Branko… I najedanput, kao stideći se obori oči, u licu pocrvene i bojažljivo me upita:
’Imaš li srpsku paru?’
’Što će ti srpska para?’, upitah ga.
’Pa, hoću da vidim kralja srpskog’.
’I mi hoćemo!’, zagrajaše i druga deca.
Ja preturih sve džepove i, kao za inat, ni jednu srpsku novčanicu ne imadoh kod sebe; a da bih i ovu želju Srpčadi ispunio, pokažem im jedno pismo na čijoj koverti beše marka od 0,25 dinara sa likom kralja Petra.
Deca željno i radosno posmatrahu lik kraljev, a kad pismo htedoh uzeti da požurim za seljakom i kolegom, koji behu dosta odmakli, Branko me pogleda nekako čudnovato i zamoli da mu dam pismo da još jedanput vidi srpskog kralja, i kad pismo beše u njegovim rukama, pobožno se prekrsti, poljubi kraljev lik, pritišće celo pismo na svoje mlado srce, i – pobeže daleko od mene, a za njim i ostala deca.
Iznenađen, viknuh, da mi pismo vrati, a sliku da zadrži, ali on trčaše sve dalje.
PROČITAJTE JOŠ:
Lepina u pisanim izvorima
Donja Gušterica u pisanim izvorima
Čaglavica u pisanim izvorima
Laplje Selo u pisanim izvorima
Znajući da u pismu nema ničeg drugog sem porodičnih misli, nisam gonio mladog lopova, ali sam se radovao njegovoj radosti što će sva deca znati da on ima sliku srpskog kralja.
Srećan je onaj srpski ratnik, koji je na ovo Srpče na Кosovu naišao“, objavio je Petar Ž. Ilić u Ilustrovanoj ratnoj kronici 25. oktobra 1912.
Napadi i nepogode
„Ista četa razbojnika koja je pre četiri dana uspela da zapali selo Lepinu, krstari i dalje u blizini Lipljana. Tako je 27. ovog meseca oko pola noći pokušala je da napadne selo Livađe, sa namerom da ga zapali. Namera je osujećena jer je primećena na vreme od strane seoske patrole koja je otvorila vatru i posle podužeg puškaranja, videći da ne može ostvariti svoju nameru, četa se povukla. Tako da je narednih dana oformljena delegacija koja se uputila kod velikog župana kosovske oblasti tražeći zaštitu i oružje. Ovaj događaj je još više uzburkao javnost, te je pomenuti župan bio prinuđen da podnese ostavku“, izveštavalo je Vreme 30. avgusta 1924. godine.
„Juče je u okolini Lipljana vladalo strašno nevreme. Кiša je celog dana lila kao iz kabla. Na nekoliko mesta gromovi su načinili znatne štete. Dve staje za stoku su izgorele. Pored ostalih, grom je udario i u kuću Save Miljkovića u selu Livađu i ubio njegovu ćerku Кrunu“, zabeleženo je u istom listu 10. novembra 1937. godine.
„Na celom Kosovu vlada već nekoliko dana suvomrazica, dok je na okolnim planinama napadao sneg u visini od pola metra. Kurjaci silaze noću u sela i kolju stoku. Zemljoradniku Trajkoviću iz Livađa zaklali su kurjaci jedne noći deset ovaca i jednu kravu“, objavljeno je u Pravdi 30.12.1937. godine.
Napredno selo Livađe
„U selu Livađu na Кosovu na vrlo svečan način osvećena je tek podignuta crkva Svetog Grigorija. Osvećenju je, pored zvaničnih predstavnika prisustvovalo i mnoštvo seljana iz okolnih sela. Osvećenje crkve izvršio je episkom raško-prizrenski Serafim uz asistenciju sveštenstva. Prisustvovao je i komandant kosovske divizijske oblasti general Radivoj Zlatanović i mnoštvo uglednih ličnosti sa Кosova. Posle osvećenja episkop Serafim održao je govor u kome je podvukao napore meštana da podignu crkvu. Ova crkva podignuta je mahom od dobrovoljnih prihoda meštana koji su prikupili za građenje crkve 20 hiljada dinara. Seljaci iz ovog sela priredili su bogat ručak za goste kome je prisustvovalo oko hiljadu zvanica. Za vreme ručka palo je nekoliko zdravica. U ime sela govorio je Trajko Dimitrijević, učitelj koji je svojevremeno prošao albansku golgotu, Solunski front i zarobljeništvo“, izvestila je beogradska Pravda 15. juna 1937. godine.
„Malo, ali napredno selo Livađe na Кosovu, koje je za vreme rata najviše stradalo, sada je jedno od najnaprednijih sela južne Srbije. Odmah posle rata, seljani su poveli živu akciju za podizanje školske zgrade, tako da je jedan od priložnika bio i predsednik vlade Nikola Pašić. Pošto su dobili školsku zgradu, povedena je akija za podizanje crkve. Uspeh nije izostao i malo selo Livađe dobilo je novu crkvu na mestu gde se nalazila stara crkva Svetog Ignjatija Bogonosca. Svoju prvu slavu crkva će proslaviti 2. januara iduće godine. Najviše zasluga za napredak ovog malog sela ima stari seoski učitelj Trajko Dimitrijević, koji učiteljuje u selu već 15 godina. Sada se vodi akcija radi osnivanja seoske sokolske čete. Na čelu i ove akcije nalazi se učitelj Dimitrijević“, zabeležio je u svojoj reportaži izvesni novinar V. P. i objavio u Pravdi 19. decembra 1937. godine.
Svršena učenica Domaćinske škole Kraljevog fonda Zorica Stević hoće „po gospocki“
„Darinka Lacković, učiteljica pomenute škole, često je obilazila svršene učenice sa namerom da uvidi kako sada žive i da li primenjuju znanje koje su u školi zadobile. I dok je kod većine bilo uspeha i primene stečenog znanja, negde se novine nisu primale tako lako. Takav slučaj je zabeležen u Livađu prilikom obilaska doma Zorice Stević, koja je završila tečaj 1930 godine.
’Tu sam sa žaljenjem primetila koliko se bori moja dobra Zorica sa mnogobrojnim ukućanima: dedom, babom, strinama, stričevima i ostalom čeljadi iz ove velike zadruge. Otac i majka su na Zoričinoj strani, ali je teško iskoreniti dedine navike da pljune gde god hoće i da, ne pazeći, gazi blato po dvorištu. Strinu mrzi da svakoga dana pomete sobu i kujnu i veli, da je to što hoće Zorica ’po gospocki’, a ona ne veruje da seljak može živeti znatno bolje.
I zaista, videla sam dete strinino prljavo, nepresvučeno. Ona isto tako prljava, pa iako je mlada žena, izgleda kao kao neka starica. A moja Zorica veli:
’Šta ću kad mi sve ne dopuštaju da radim, deda me mnogo sekira, a i strina, pa da ne bi bilo svađe, moram mnogo što-šta po starom da radim’.
Učiteljica joj je savetovala udaju u dobru i pametnu kuću gde će sve izmeniti na bolje.
Zorica se, poslušavši savet, ubrzo udala u Štimlju i sa suprugom odmah započela gradnju kuće sa četiri odeljenja, dok je učiteljica i dalje savetovala da bude dobra i poštena kao što je i dosad bila, te će i njeni biti sa njom srećni“, objavljeno je 1. maja 1935. godine u listu Seljanka, namenjenom prosvećivanju žena na selu.
* Autor je master istoričar
