Oni koji su ovde proveli svoj život, kao Pećanac Dragan Božović, imaju osmeh ljudi koji pamte zla vremena i imaju iskustvo povratka i radost obnove. On ima smirenu reč za budućnost i plan šta treba popraviti i gde se može pomoći.
U besedi na liturgiji vladika diseldorfski i nemački Grigorije Durić postavio je jedno od ključnih pitanja naroda opterećenog stalnim seobama i migracijama.
„Ako nas neko pita odakle smo, svako od nas može da kaže – ja sam iz Pećke patrijaršije. Ako nas neko pita ko ste – mogli bismo da kažemo da smo iz Dečana. Ako nas neko pita šta su vam ti Dečani – mogli bismo da kažemo: To je ono mesto gde su se zagrlili istok i zapad. Na najčudesniji način zagrlili su se umetnošću. Sve ono što je veština i dostignuće zapadne umetnosti možete da vidite ako stanete napolju, ispred Dečana, a ono što je iznutra – to je dostignuće pravoslavnog istoka i tu se zagrlila ta veština s toplinom. Takvi bi trebalo da budemo mi na ovim prostorima, gde bi trebalo ne da guše jedno drugo, nego, kao što je ovde u Dečanima, da grle i dopunjavaju nedostatke jedan drugog”, govori vladika Grigorije u potpunoj tišini, u ogromnom hramu u koji više ne može da stane nijedan čovek.
Kad su zazvonila crkvena zvona masa ljudi je podigla mobilne telefone i okrenula ih prema dečanskom oltaru, jer svako želi da za sebe ponese zvuk i svetlost boja koje se prelivaju iznad njihovih glava. Reklo bi se da ova savremena slika ima premalo veze sa zapaljivim i nemirnim Kosovom i da se ova masa sveta ni za najveće praznike ne može videti u Beogradu ili nekom drugom velikom mestu i gradu.
„Naše je srce ovde. Ispunjeni smo danas velikim božjim blagoslovima i milostima Svetoga kralja Stefana Dečanskoga. Ovaj je sabor naše veliko ukrepljenje. Jer u našem zajedništvu, našoj zajedničkoj molitvi, jeste naša velika sila koja preporađa celo naše biće i ceo svet”, rekao je mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, koji je predvodio Svetu arhijerejsku liturgiju. Objasnio je šta je u teškom vremenu, baš u ovom trenutku, dovelo sa svih strana ogroman broj vernika i gostiju:
„Vidimo gde je srce našeg naroda. Danas su se ovde sabrali sa severa, juga, istoka i zapada u veliku lavru, manastir Dečane, kao na svoj izvor. Pokazujemo da smo grane iz svetoga korena Nemanjića. Da smo grane iz tog korena koji je rodio Svetoga Stefana Dečanskog. Svi smo mi negde u toj lozi. Ta loza nije samo po krvi, nego je mnogo više. Vidimo, dakle, gde je osećanje, gde je misao i gde je srce srpskog naroda.”
Iznad svih ovih velikih reči vlada neka vrsta duhovne prakse i realnih veza kojima politička defragmentacija i granice malo znače.
„Ne ostade mi niko na Cetinju, svi odoše u Dečane. Monaši se naš Božo Knežević”, kaže sveštenik Aleksandar Lekić. Taj mladi lekar, istaknuti učesnik promena i litija u Crnoj Gori, izrastao u duhovnom kontekstu mitropolita Amfilohija Radovića, primio je monaški čin i dobio ime po svom učitelju i duhovniku. Taj dirljivi trenutak, realno i kroz ličnost, povezao je hrišćanski i kosovski zavet jednog od najznačajnijih ljudi Srpske pravoslavne crkve s mladićem koji počinje monaški podvig noseći ime i sledeći nasleđe svog uzora i učitelja.
Na liturgiji koju su služili i episkopi budimljansko-nikšićki Metodije i novobrdski Ilarion, izaslanik patrijarha Porfirija, činom protosinđela odlikovani su jeromonah Petar Rojević iz Visokih Dečana, jeromonasi i profesori Prizrenske bogoslovije Isidor Jagodić i Nikita Adamović, a Udruženje „Svi za Kosmet” iz Podgorice ovde počinje obeležavanje 15 godina svog humanitarnog rada.
Svečanostima u Visokim Dečanima prisustvovali su gosti i brojni lokalni zvaničnici, predstavnici Kancelarije za KiM, italijanskog Kfora i različitih međunarodnih misija.
