Meštane Čaglavice je 15. marta 2004. godine uveče revoltiralo ranjavanje Jovica Ivića (18) iz tog sela koje je dovelo do blokade saobraćaja na magistralnom putu Priština – Skoplje. Sutradan je Radio-televizija Kosova (RTK) objavila neproverenu vest, za koju se kasnije ispostavilo da je lažna, o utapanju albanskih dečaka koje su, navodno, u Ibar oterali Srbi. Ona je prethodila nemirima koji su 17. marta najpre počeli u Kosovskoj Mitrovici.
Sukobi su se, potom, „prelili“ i na centralno Kosovo gde je Čaglavica bila prva na udaru. Mnogi meštani ovog sela su bili primorani da napuste svoje kuće dok su neredi trajali, pa su boravili u OŠ „Kralj Milutin“ u Gračanici ili kod rodbine i prijatelja u obližnjim selima koja nisu bila na udaru mase.
Srbi su tih dana 2004. godine proterani iz Prištine, Prizrena, Đakovice, Peći, Uroševca, Štimlja, Podujeva, Gnjilana, Lipljana, Obilića, Кosova Polja, Bresja, Svinjara, kao i iz Belog Polja, Biče i Grapca.
O 17. martu iz ugla novinara koji su izveštavali tog dana
„Neka konferencija za novinare je održavana 17. marta u južnom delu Mitrovice, kada su novinari bili obavešteni – krenulo je“, prisetio se Branislav Krstić. On je dodao da bilo prozivki na južnoj strani mosta na Ibru u Mitrovici gde okupilo oko 2.000 albanskih ekstremista.
„Nakon pola sata dogodilo se nešto što se zove uvođenje vandrednog stanja od strane KFOR-ovih snaga. Prve noći prespavali smo u podrumu UMNIK-ove zgrade. Mislim da je osoba koja je bila deo UMNIK-a i koja je pozvala američki KFOR najzaslužnija za spašavanje Čaglavice i Gračanice. U Obiliću smo 18. marta gledali kako horde albanskih ekstremista prebijaju Srbe. U Prizren smo sišli 19. marta i bili svedoci kako gori Bogoslovija. U dvorištu je goreo leš“, ispričao je Krstić za Kim radio.
Tog dana je konferencija za medije održana i u Prištini.
„Ostaće mi upamćen 17. mart po toj pres konferenciji koja je organizovana u Prištini, a na kojoj su UNMIK i KFOR pokušavali da predoče da je situacija na severu Kosova stabilna i da je oni kontrolišu. Pitao sam ih da li kontrolišete situaciju, jer sam dobio u tom trenutku potvrdu da je došlo do incidenta u severnom delu Kosovske Mitrovice i da tamo ima poginulih. Konferencija je prekinuta, a onda su nas kolima UNMIK-a, kao što su to i ranije radili, umesto putem prema Čaglavici prebacili nekim zemljanim putem i to nas je vozio Dragan Stolić koji danas taksira u Gračanici. Prebacili su nas do prevoja iznad Ugljara i tu su nas praktično istovarili, a odatle smo pešice došli kolega Stojan Jovanović i ja do Čaglavice. U Čaglavici se već događalo zlo“, prisetio se dopisnik Blica Neđeljko Zejak.
Nakon napada u Mitrovici i na centralnom Kosovu, na red je došao i Orahovac.
Profesorka srpskog jezika u Gimnaziji u Orahovcu, autorka knjige „Kosovometohijski glasovi“ i novinarka Olivera Radić je za vreme martovskog pogroma bila u porodičnoj kući u Orahovcu sa troje dece. Prema njenim rečima, u tom trenutku je shvatila da nemaju kuda da idu.
„Na koju god stranu da odemo, bili su oni. Nemamo gde da bežimo. U tom trenutku se pojavila moja tetka sa ženama koje su bežale i onda smo se zajedno zaključali u kuću. Bilo nas je više, pa nam je bilo nekako lakše. Masa je jurišala, približavala se i čitavu ulicu su demolirali“, rekla je Radićeva za Kim radio.
Ona je podsetila da je na Kosovu tada uništeno i mnogo srpskih grobalja, da su ekstremni Albanci nadgrobne spomenike skrnavili, a neki ih potom koristili kao stolove u ugostiteljskim objektima.
„Okidač za napad na sve što je srpsko na Kosovu“
Krstić je podsetio da je „okidač na napad na sve što je srpsko na Kosovu“ zapravo bila lažna vest da su Srbi odgovorni za utapanje albanskih dečaka u Ibru kod sela Čabra na severu Kosova.
„Jako mučan i nezahvalan period, i jedna ogromna autocenzura kod albanskih novinara koji su mahom navijali za pogrom Srba. Možemo na prstima da izbrojimo koliko je novinara Albanaca u tom trenutku zaista razumelo neprihvatljivost takvog ponašanja. Posle svega, predstavnici međunarodnih organizacija na Kosovu odlučili su da ‘kazne’ novinare RTK-a, pa se ‘kazna’ ogledala u tome što su na pola sata poslati na trening u BBC. Međunarodni istražitelji iz NATO-a su kasnije dokazali da se radilo o propagandnoj vesti“, dodao je on.
I dok Krstić smatra da je lažna vest bila okidač, Zejak je uveren da se radilo o naredbi i sinhronizovanoj akciji međunarodnog faktora i Albanaca.
„Mora svako da stavi prst na čelo i da pita sebe ko je taj ko je izdao nalog Albancima da krenu u masovni napad, jer nije to bila odluka samo Albanaca. Oni su imali, uveren sam, zeleno svetlo i podršku i međunarodnog faktora, što potvrđuje i trenutak kada su američki vojnici ušli u Čaglavicu – tog trenutka je stalo i paljenje i napadi na Srbe. Sve mi to govori o sinhronizovanoj akciji između međunarodnog faktora i Albanaca koji su tog dana primenili njihovu politiku da nasiljem stižu do svega i da su miru oni samo gubitnici“, dodao je on.
Zločini bez kazne
„Kada je u pitanju martovski pogrom, najviše nas je zabolelo to što oni koji su ga sproveli nisu kažnjeni. Napadnuti su i povređeni mnogi vojnici KFOR-a, ali su Albanci nakon svega toga čak i nagrađeni. Nagradili su ih
nezavisnošću i priznanjem Kosova“, kazala je Olivera Radić.
„Ono što je možda najbitniji momenat jeste činjenica da su pripadnici KFOR-a stali u odbranu srpskih enklava, manastira i crkava samo tamo gde je pružan oružani otpor. Tamo gde otpora nije bilo, KFOR je imao zadatak da evakuiše Srbe. To se dogodilo u Obiliću i u selima u okolini Kosova Polja i Prištine“, zaključio je Branislav Krstić.
Podsetimo, 17. marta 2004. godine etnički je očišćeno šest gradova i devet sela na Kosovu, a svoj dom napustilo je više od 4.000 Srba. Spaljeno je i oštećeno preko 900 kuća i oko 40 različitih objekata Srpske pravoslavne crkve, deset srpskih škola, kao i domovi zdravlja, pošte i druge institucije države Srbije.
Za 48 sati zapaljeni su Bogorodica Ljeviška, Prizrenska Bogoslovija i Hram Svetog Đorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, miniran je manastir Svetih Кozme i Damjana u Zočištu, kao i manastir Devič.
U južnom delu Kosovske Mitrovice zapaljena je crkva Svetog Save, u Prištini je zapaljena crkva Svetog Nikole, a u Podujevu je polomljen krst sa kupole crkve Svetog Andreja Prvozvanog.
Nestalo je ili oštećeno više od 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogo drugih crkvenih relikvija.
