Šta je čovekova najveća motivacija? Nada, odgovorio je Viktor Frankl, poznati austrijski psihijatar. Frankl je, kao preživeli holokausta, tokom boravka u koncentracionim logorima primetio šta motiviše čoveka kada je izložen ekstremnim uslovima preživljavanja. Biti zatočen u koncentracionim logorima značilo je iskusiti kako bi sam pakao izgledao da postoji: gasne komore, masovna pogubljenja, divlje nasilje, uskraćivanje hrane.
I tako posmatrajući zatvorenike u nacističkim logorima, Frankl se zapita zašto ljudi kada su izloženi tako strašnim uslovima nasilja neki prežive, a neki se predaju i umiru? Njegov odgovor je bio da nada pravi razliku između života i smrti. Zatvorenici, koji su bili u stanju da se snažnije motivišu određenom nadom vrednom preživljavanja užasa nacističkih logora, našli su snage da izdrže nacističko nasilje. Drugi, koji nisu imali tu motivaciju, predali su se smrti.
Tako nešto se dešavalo u našoj kolektivnoj podsvesti kada smo shvatili da će sledeći potencijalni posrednik EU za normalizaciju odnosa sa Srbijom biti bivši slovenački predsednik Borut Pahor. Iz predstavljanja njegovog imena u našem javnom diskursu rodila se kolektivna nada da će sada za Kosovo biti bolje u okviru dijaloga.
Ova apstraktna nada ubrzo je praćena praktičnim argumentima. Neki su rekli da će sada kada Pahor – za razliku od Lajčaka – dolazi iz zemlje koja poznaje i koja je prijatelj Kosova, više podržavati Kosovo. Neki drugi su dodali da dolazeći iz zemlje koja veoma dobro poznaje srpski politički mentalitet, g. Pahor će biti manje tolerantan prema destruktivnom ponašanju i taktici Srbije. I tako je u našem javnom diskursu počelo naduvavanje argumenata koji podgrevaju našu nadu da sada sunce konačno izlazi za Kosovo u okviru dijaloga.
Bojim se da je takva nada zaludna. Ovo kažem iz četiri razloga. Prvo, problem dijaloga nije posrednik, već bezlični strukturalni faktori koji oblikuju dinamiku dijaloga i koji proizilaze iz geopolitičkih interesa naših zapadnih saveznika.
Ovi interesi su trenutno naklonjeni Srbiji, jer su naši zapadni saveznici uvereni da će nuđenjem nekih ustupaka Srbiji u okviru dijaloga obezbediti jače i brže usidrenje Srbije u zapadnim strukturama.
Shodno tome, iz ovoga prirodno proizilazi to da će Kosovo biti strukturno nepovoljna strana u dijalogu, bez obzira na to ko je pojedinac iz EU koji je imenovan sa zadatkom specijalnog predstavnika.
Drugo, mandat specijalnog predstavnika, kako mu naslov kaže, nije da kreira sopstvene pojedinačne stavove, već da zastupa kolektivne stavove zemalja članica EU. To je i razlog zašto nije toliko važno ko je fasilitator, jer će jednostavno obezbediti kontinuitet pozicija 27 država članica EU koje su već izgrađene godinama.
Treće, dijalog ne pati od pogrešnog pristupa prethodnog posrednika kako su lideri dve zemlje često želeli da prikažu u javnosti. Dijalog pati od političkih kalkulacija stranaka, koje više vole da status kvo napreduje unutar dijaloga. Ovo je posebno tačno u slučaju Srbije.
Dakle, sve dok se računica stranaka ne promeni, neće se menjati ni dinamika dijaloga.
I na kraju, istorija nas je naučila da vlastita imena nisu važna u kontekstu dijaloga. Oni ne mogu da promene opšti strateški kurs. Između Ketrin Ešton, Federike Mogerini i Miroslava Lajčaka, razlike su bile samo u stilu i nijansama. Sećam se da je dolaskom predsedništva Bajdena i ambasadora Hovenijea i Hila, Kosovo obuzela nada da će se sada stvari promeniti u našu korist. Kao što smo shvatili tokom vremena, malo se stvari promenilo.
Sve ovo ne znači da je specijalni predstavnik EU totalno nebitna pozicija. Način na koji predstavnik definiše pregovarački okvir, daje prioritet temama dijaloga i gradi kompromise na suprotnim pozicijama strana – svakako ima poseban značaj, ali ono što mislim je da sve to ne može da promeni širu sliku ili tok generalnog dijalog. Stoga, umesto da se ponovo povećaju neodržive nade za specijalnog predstavnika za Kosovo, bolje je da se suočimo sa realnošću i pripremimo se za bolne izazove koji nas očekuju u okviru dijaloga.
