U razgovoru za emisiju „Naše heroine“, Ljiljana Miljković opisuje svoju priču o životu u povratničkom selu, naporima koje ulaže kako bi sa porodicom preživela, i verovanju da će u budućnosti biti bolje.
„Cveće volim od detinjstva, to je moj hobi i to je nešto u čemu uspevam. U Beogradu sam nekada gajila cveće, a sada, ovde u Dragoljevcu, to je postalo moj izvor prihoda“, kaže Ljiljana, govoreći o tome kako je cveće postalo simbol njenog života.
Iako su se vratili u povratničko selo Donji Dragoljevac 2018. godine, život ni na samom početku ni danas nije lak.
„Kada smo se vratili, nismo imali mnogo. Gradili smo kuću, a onda smo počeli da radimo u poljoprivredi. U početku je bilo teško, ali sada imamo baštu u kojoj sejemo papriku, paradajz, krastavce, krompir, luk…“, objašnjava Ljiljana.
Njeno ljubav prema cveću nije samo posao – to je njen način života.
„Ranije sam cveće sadila samo za sebe, iz zadovoljstva, a sada, već dve godine, pokušavam da prodajem višak. Cveće je postalo moj način da doprinosim porodici. Kupci su uglavnom iz Mitrovice, jer ovde u Dragoljevcu, to malo ko kupuje“, objašnjava ona.
Život u povratničkom selu, međutim, nije onakav kakav je bio nekada. Ljiljana se priseća vremena kada je selo bilo puno života i ljudi.
„Ranije je ovde bilo mnogo više ljudi, bila je zajednica, puno poštovanja. Danas nas je samo osam stalnih žitelja. Deca ne mogu da žive ovde, jer nema škole, nema posla“, kaže ona, sumirajući razlike između prošlih vremena i današnjeg života u Dragoljevcu.
S obzirom na to da selo uveliko prazni, Ljiljana ističe da se većina ljudi povremeno dolazi u selo.
„Moj muž ima brata i rođake koji dolaze povremeno, na 15-20 dana. Ali većina ljudi, nažalost, ne živi ovde. Dolaze samo na kratko“, dodaje Ljiljana.
Pitanje pomoći i dodatnih primanja je uvek prisutno, a Ljiljana priznaje da je stanje neizvesno.
„Nismo dobijali nikakvu pomoć, osim što je predsednik Vučić obećao da će sada nešto biti. Videćemo šta će biti“, kaže Ljiljana.
Zdravstvena zaštita u ovom selu je ograničena, pa Ljiljana objašnjava kako se oni snalaze.
„Išla sam nekoliko puta u Osojane, ali tamo nema mnogo opreme ni pomoći. Pre tri godine sam imala herpes i morala sam da idem u Mitrovicu. Tamo su me primili i lečili, boravila sam u bolnici tri nedelje“, kaže Ljiljana. Ipak, dodaje, u slučaju hitnih intervencija, medicinsko osoblje u Osojanima je uvek bilo tu da pruži prvu pomoć.
Kada je reč o druženjima i slobodnom vremenu, Ljiljana kaže da je uglavnom u kontaktu sa komšijama.
„Sa komšijama se povremeno vidimo, tu su rođaci, a kad odemo u Osojane ili Peć, to je uglavnom zbog obaveza“, objašnjava Ljiljana Miljković za emsiju Radio Goraždevca.
Njeni najbliži, njena deca, redovno je posećuju.
„Moja deca dolaze kada imaju vremena, bar dvaput ili triput godišnje. Imam troje dece, dva sina i ćerku. Svi su odrasli, udata sam, oženjeni su, imam šestero unučadi, i prezadovoljna sam sa svojom decom“, ističe Ljiljana.
Kada govori o budućnosti, Ljiljana je realista, ali i optimista.
„Nadam se da će biti bolje. Sve zavisi od političara. Ali što se tiče običnog naroda, verujem da nijedna strana ne želi zlo. Nade ima. Postoji nada, a koliko će da traje, to samo Bog zna“, zaključuje Ljiljana, govoreći o životu u povratničkom kraju.
