„Procvetao je glog i majčina dušica. Ovde smo prošle godine ubrali badnjak”, kaže sveštenik iz Prištine Staniša Arsić. Loš makadamski put, visoko u brdima iznad Podujeva, prema centralnoj Srbiji završava se kod Crkve Svetog arhangela Mihaila u selu Rakitnica. Do pre dve godine za ovaj hram niko nije čuo, samo su upućeni znali da je stradao 1999, da su u onome što je od njega ostalo zatvarane koze, da su ga jednom 2012. ili 2013. posetili sveštenici iz Prištine, Stevo Mitrić i Darko Marinković, i da su u njemu ostavili dve ikone.
Selo je razbacano po brdima, škola odavno pusta, ima jedna farma, a onda je lepu crkvu, oko koje je do 1999. bilo krstova i pravoslavno groblje, pronašao jedan čovek iz Albanije. Pre toga se samoproglasio za pravoslavnog episkopa, uz pomoć nekih raskolnika u Italiji i odlučio da u ovoj zabiti otme hram Srpskoj pravoslavnoj crkvi.Samozvanac Nikola Džufka, željan pažnje i incidenata, u kraju koji je već odavno postao većinski muslimanski, a od poslednjeg sukoba 1999. godine prepun spomenika posvećenih ratnicima tzv. oslobodilačke vojske Kosova, odlučio je da napravi svoju crkvu. Odabrao je praznik dana albanske zastave i 28. novembra 2023. provalio u Crkvu Svetog arhangela predvodnika nebeskih sila, a potom je hram preimenovao u crkvu Fana Nolija, albanskog političara i episkopa, osnivača Albanske pravoslavne crkve. Tako je, u potpunoj izolaciji i pustinji, sektaš iz Albanije sa desetak svojih sledbenika arhistratiga Mihaila zamenio Fanom Nolijem. Fotografisao se ispred oltara sa albanskom zastavom, stavio svoj katanac, zaključao i otišao.
Odmah po skrnavljenju hrama dečanski iguman Sava Janjić sa sveštenicima i malom grupom vernika osveštao je hram i ponovo ga zaključao. Pravna služba Eparhije raško-prizrenske uredno je pokušala nadležnoj policijskoj stanici u Podujevu da prijavi provalu, skrnavljenje i uzurpaciju, ali su oni odbili da prihvate prijavu. Nije pomoglo ni prisustvo Euleksa, pa je na kraju prijava stigla poštom i u konačnom prihvaćenom postupku je identifikovan Džufka, ali niko od provalnika nije identifikovan, a osnovni sud u Prištini je krajem prošle godine odbacio optužnicu. Srpska pravoslavna crkva nije čak ni pozvana kao oštećena strana da se izjasni.
U međuvremenu Džufka je ponovo provalio u hram, ne obazirući se na sudske procese, i očigledno ohrabren blagonaklonim delovanjem vlasti.„Dokle ćemo, bre, da menjamo ove katance”, kaže otac Staniša, dok predstavnici eparhije pokušavaju da uđu u svoj hram. Sveštenik stavlja epitrahilj, lagano gura stara vrata, a u mračnoj priprati na mestu određenom za arhangela Mihaila, na štampanom platnu stoji fotografija Fana Nolija. U glavnom delu crkve svetlost iz oltarskog prozora preseca polumrak. Levo je polomljeni prozor, mali kao puškarnica. Ćutimo i čekamo da se oči naviknu na mrak. Sunce je tek izašlo i čuje se cvrkut ptica.
„Hristos vaskrse iz mrtvih”, peva otac Staniša. Moli se za mir ovog mesta, za mir među ljudima, za mir u svetu. Moli se čovek koji živi u hramu Svetog Nikole u Prištini, u gradu od nekoliko stotine hiljada ljudi, usamljen čuva svoju svetinju. Provalnici su ovog puta doneli i bušilicu kojom su zašrafili ikone i slike po zidovima. I opet je sve iz početka, skupljanje, čišćenje, fotografisanje i ključno pitanje kome treba ovako skrnavljenje.
Srpsko stanovništvo već odavno ne živi oko hrama, staro groblje je uništeno i nestalo, u celoj opštini Podujevo od 39 grobalja samo jedno je neuništeno. Desetinama kilometara oko ovog hrama nema nijednog Srbina, a lokalno albansko stanovništvo ga zove Lazareva crkva, jer su od svojih suseda Srba preuzeli i sačuvali sećanje da su mošti kneza Lazara prekonačile ovde kada su iz Prištine, posle Kosovske bitke, prenošene u Ravanicu.
Kako u sve ove zamršene puteve, predanja, sukobe, ovu prelepu prirodu i njen mir dovesti minimum pravde i pravednosti? Kako sačuvati vlasništvo nad svetinjama u neprijateljskom okruženju i kako se zaštititi od institucija koje su uspostavljene na prepisanim, savršenim evropskim zakonima? Šta treba uraditi kada te institucije odbijaju predstavnike međunarodne zajednice, kada neće da identifikuju provalnike u hram?
Eparhija raško-prizrenska i Srpska pravoslavna crkva imaju predugu istoriju borbe protiv uzurpacije i jasno je da neće odustati, i da svetinja i sveto mesto ne mogu biti ostavljeni i obesvećeni. „Ne mogu oni sklanjati toliko brava i katanaca koliko mi možemo da ih postavljamo”, kaže neko u šali koja zapravo jeste gorka istina u kojoj se prištinske institucije ponašaju kao da su Srbi jedan davno nestali narod i da svako može da raspolaže njihovom imovinom.„Smatramo da je ovo najnovije krivično delo posledica neadekvatne reakcije kosovskih pravosudnih organa koji nisu sproveli istragu o svim licima koja su prethodno upala u našu crkvu, nisu imenovali SPC kao oštećenu stranu i omogućili joj učešće u sudskom procesu, koji nisu na adekvatan način predstavili činjenice od značaja za pravilno označenje, i koji su, na kraju dozvolili da se postupak pretvori u istragu prava koje SPC ima nad sopstvenim verskim objektima”, kaže se u saopštenju Eparhije raško-prizrenske. Jasno je da bi nakon decenija uništavanja međunarodna zajednica trebalo nešto da uradi, da je vlasništvo nesporno i jasno je da sistem čini sve na svakom mestu da uništi svaki trag onih koji su drugi i drugačiji.
Iznad vrata hrama nalazi se velika lepa kamena rozeta, oštećena je sa gornje strane i liči na glogov cvet iz crkvenog dvorišta. Onaj ko je, pre mnogo vekova, napravio i doneo u ovu pustinju pripadao je civilizaciji, duhu i kulturi koja i danas svedoči da je neuništivo sve ono što je posvećeno Bogu, ljubavi i umetnosti.
