Parastos su služili paroh velikohočanski Vuksan Kostić, paroh orahovački Milan Stanojević i otac Kirilo iz manastira Dečani. U Velikoj Hoči se i ove godine sabralo više od 200 ljudi koji pamte i podsećaju – da zločini ne bi bili zaboravljeni.
Poseban trenutak skupa bila je „Zavetna pesma“ nastavnice srpskog jezika iz Orahovca, Olivere Radić, koju je govorila tiho, ali potresno, pred svima okupljenima.
Obraćajući se u ime svih stradalih, Radić je rekla:
„Ja sam duša koja traži da me poštujete i da me se sećate. Koja traži da pamtite to što su mi učinili.”
Dodala je da je svaki od tih 84 imena i više od broja – priča, život, zavet.
„Ja sam zvono sa zvonare u Brnjači i vetar u listu zavetnog hrasta u Bratočini i u zvuku lokomotive u Orahovcu. I molim vas – budite tu, da hodam sa vama po ovoj zemlji za koju sam disao do zadnjeg daha.”
U ime Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Igor Popović rekao je da su postradali zato što nisu želeli da napuste svoje domove, i zato što su bili Srbi.
„Ovo stradanje je živa rana koja dan-danas boli i ne prolazi. Kao da pokušavate da držite govor na Golgoti,” kazao je Popović.
Govoreći o odgovornosti i nepravdi, rekao je:
„Naša braća postradala su zato što teroristi OVK nisu želeli Srbe na ovim prostorima, a njihovom otmicom i pogubljenjem hteli su da zastraše ostale da napuste ovaj kraj.”
U svom obraćanju, Aleksandar Micić, predsednik Privremenog organa opštine Orahovac, istakao je da Hoča i Orahovac nisu samo mesta stradanja, već i života i obnove.
„Sabrali smo se ne da govorimo puno, već da tiho i molitveno kažemo: nismo vas zaboravili. Niti ćemo. Imena ovih ljudi uklesana su u kamen, ali pre svega – u naša srca,” rekao je Micić.
Dodao je da je dužnost svih da ostanu dostojni.
„Naša je dužnost da istrajemo, da govorimo jezikom mira, ali jasno, glasno i sa dostojanstvom. Naši mrtvi nas gledaju, a naša deca nas prate.”
Vesna Bošković, rukovodilac Grupe za nestala lica u Komesarijatu za izbeglice i migracije, govorila je o bolu porodica koje još uvek čekaju pravdu i istinu.
„Otvaraju se rane koje nikada neće zarasti dokle god budemo imali snage da se sećamo. Ne možemo izneveriti njihova stradanja,” rekla je Bošković.
Posebno je ukazala na političke opstrukcije u rešavanju slučajeva nestalih.
„Žrtva svakog pojedinca nas obavezuje da im vratimo jedino što im je posle života ostalo – večni mir.”
Negovan Mavrić, iz Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih, podsetio je na svaku žrtvu imenom i prezimenom, i poručio da zaborav ne dolazi u obzir.
„Na ovom spomeniku još uvek fali 30 imena – a mi nećemo da odustanemo,” rekao je Mavrić.
Govoreći o sopstvenom iskustvu, dodao je:
„Možda bi neko voleo da ćutimo, ali ne smemo. Naši ljudi su ovde kidnapovani, ubijeni. Naši ljudi su ovde oko nas sahranjeni. I mi samo hoćemo da se ti ljudi vrate svojim porodicama.”
Zavetna pesma – dve strofe
U trenucima molitvene tišine, dok su porodice prilazile spomeniku sa cvećem i svećama, Olivera Radić je govorila:
„Ja sam čuvao vinograde u Petkopolju toga leta i orao dedinu njivu. Ja sam sa znojem žnjeo žito sa kumovima koji su to prestali biti”.
I na kraju pesme, poruka koja je sabrala bol i nadu u jedno:
„Ja danas imam samo dušu. Ja sam sada dah na dušanovoj fresci u crkvi Svetog Nikole i sjaj u očima na odsečenoj glavi Svetog Jovana Krstitelja”.
Danas, iz Velike Hoče, poslata je poruka – oproštaj je moguć, ali zaborav ne. Imena, lica i duše 84 mučenika, i svih ostalih nestalih, čuvaju se kroz molitvu, reč i zavet.
