„Slatki Bože, slatka crkvo“, kaže starija Srpkinja nakon što je prošla strogu kontrolu na ulazu u manastir Svetih arhangela kod Prizrena. Juče je bila slava u ovoj svetinji kod Prizrena. Mestu gde je sahranjen srpski car Dušan, mestu jednog od najvećih vlastelinstava srpskog srednjeg veka. Prekjuče su prvi put primenjene stroge mere kontrole svih koji dolaze: na jednu stranu muškarci, na drugu žene. „Gde mu je majka“, pita za dete policajac. Visoki mladi čovek odgovara: „Ja sam mu otac“. Ista tenzija, ista napetost kao na Gazimestanu.
Hiljade ljudi lagano ispunjavaju kompleks manastira, a na ogromnom parkingu nema više mesta za automobile i autobuse. U ruševinama ogromne crkve najmoćnijeg srpskog vladara sve je puno, stotine ljudi stoje sa strane, počinje liturgija.
Na dva kilometra od hrama prema Prizrenu stoje dva autobusa puna kosovskih specijalaca. U dolini Prizrenske Bistrice, na zaravni, ispod tvrđave Višegrad sve vrvi od posetilaca.
„Imaš li majicu ispod košulje“, pita na tečnom srpskom strogo lice u uniformi. Jednog mladića sa majicom na kojoj je mapa Kosova dugo zagledaju i vraćaju nazad.
Ko su ovi ljudi koji dolaze, šta ih je dovelo i kako je moguće da ih ima toliko?
Ovaj manastir je centar duhovnosti, umetnosti i državnosti u periodu kada je moć jedne civilizacije bila na vrhuncu. Neki podaci govore da je ovde bilo 300 kaluđera, sa bolnicom i lekarima, a riba je stizala sa Plavskog jezera. Propadao je stotinama godina, njegov ogromni mozaik se rasipao na sve strane. Da li su ovi ljudi koji juče u hiljadama dolaze na hodočašće neka vrsta kockica tog rasutog mozaika? Kakve ih sile skupljaju i privlače na mesto koje izgleda gotovo savršeno uništeno?
Deca iz Kulturno-umetničkog društva „Novo Brdo“ vežbaju u hladu smokve. Bili su na raspustu, pa dugo nisu igrali. Tri starije gospođe ispod ulaza u Dušanov narodni konak (DNK) sede na žutom ćebetu i razgovaraju kao da se ništa ne dešava. Stigle su iz Štrpca na praznik.
„Spremili smo oko 2.500 obroka“, kaže Ivan Kostić iz Humanitarne organizacije „Majka devet Jugovića“.
Šta je spremio iguman Mihailo (Tošić) sa svojim bratstvom – to niko i ne zna.
„Izvinite, ali ne možete da pušite na ovom mestu“, stiže upozorenje za čoveka u beloj majici. On gleda u čudu, pravi se da ne razume. Ali mi razumemo da je reč o policiji u civilu koja nadgleda slavu u Svetim arhangelima. Šta ove ljude dovodi u potpuno izolovani manastir okružen liticama u kanjonu reke? Šta žele da postignu, ako u Prizrenu iz kojeg dolaze stalno živi petoro ili šestoro Srba? Čega se plaše i otkud potreba da se ovako ponašaju? Nikad nije bilo više vernika, a nikad nije bilo više policije.
„Večno je ono što primamo od Boga“, govori u besedi mitropolit Teodosije, osvrćući se na prolaznost svake zemaljske sile on kaže: „Bog je sila moja. Te reči nas drže na Kosovu i Metohiji“.
On ističe da su svetinje primljene od Boga „i to nam niko ne može uzeti“, a da slava pokazuje da Kosovo i Metohija nisu i neće biti zaboravljeni, samo ako „mi pratimo volju Božju“. Tu je nada u pomoć, a ne strah. Na kraju liturgije zamolio je sve prisutne da u potpunom miru i sa posebnim smirenjem završe ovaj dan, kako se ne bi ponovili nemili događaji sa Gazimestana.
Dok njegovo upozorenje odjekuje kanjonom, dvojica specijalaca kosovske policije s teškom mukom, ispod litica naoružani puškama, pokušavaju da ostanu nevidljivi iza sitnog drveća. Jedan nišani i okreće pušku na drugu stranu od skupa i Arhangela.
„Bože, kako su došli tu“, pita Sara Živić, apsolvent komunikologije na Univerzitetu u Nišu. Ona je deo široke zajednice Svetih arhangela, a stalni gost – decenijama prisutan u životu kosovskih Srba – grčki arhimandrit Partenije nikada ne propusti priliku da vidi Prizren. Od zvaničnika su tu Milena Parlić iz Kancelarije za KiM, gradonačelnik Brčkog Siniša Milić.
„Lep i težak osećaj“, kaže Cvetko Cvetković i traži maramice da briše suze, jer ne može da ih sakrije ispod tamnih naočara. On 35 godina živi kod Dortmunda u Nemačkoj. Sa sobom je poveo ćerke Saru, Teodoru i Milicu, a supruga Bobana pokušava da nađe malo hlada iza zida Dušanove zadužbine.
Glumac Milan Vasić godinama dolazi ovde i peva na slavi. Ove godine je strogo kontrolisan. Tražili su spisak pesama koje će da izvodi. On je čitao imena pesama, drugi su prevodili, nadležni je tražio sporne reči i termine. Sve što je napisao Vasić je i otpevao, ali nesloboda drugačije govori.
Svaki put kada represija dostigne svoj vrhunac hiljade nekih novih lica se pojave na vratima svetinje. Njih ne plaše ni puške, ni uniforme, ni kontrole – njihova sloboda ne pita druge i drugačije koje će pesme pevati. Kada su 2004. u martovskom pogromu do poslednjeg kamena uništili Svete arhangele preživela je samo jedna siva manastirska mačka. Pretekla je vatru i palitelje i pojavila se kao znak života. Hiljade ljudi na slavi u Arhangelima su mozaik pobede koja zna da trpi i čeka slobodu, napisao je Živojin Rakočević za Politiku.
