Novinarstvom je počeo da se bavi 1969. godine. Pre dolaska u „Vreme“, proveo je 15 godina u nedeljniku NIN, koji je napustio zbog pritisaka režima Slobodana Miloševića. Na predlog Srđe Popovića, 1990. prihvata ideju da učestvuje u pokretanju novog nedeljnika „Vreme“.
„I tako krenemo da se skupljamo. Okupljali smo se najmanje jednom nedeljno kod Srđe Popovića u kancelariji. Bilo nas je tu raznih, Jug Grizelj, Hari Štajner, Jurka Gustinčić, Ratko Bošković, Zoran Jeličić, Lazar Stojanović… (…) Onda sam ja nabavio čitavu gomilu knjiga o tome kako se osnivaju nove novine, sve iščitao i objašnjavam ljudima da treba da počnemo da pravimo broj od minus 15, pa da stignemo polako, što bi rekao Umberto Eko, do nultog broja. Taman smo lepo krenuli da konstruišemo i stvaramo, istina manje likovno, više sadržinski, i kada smo bili na minus trećem broju, Milošević raspiše izbore. Nismo imali kud nego da 29. oktobra izletimo sa prvim brojem“, ispričao je Vasić prošle godine u oktobru, kada je redakcija napravila presedan i odlučila da objavi intervju sa svojim osnivačem, povodom 30 godina postojanja „Vremena“.
Autor je i više knjiga o oružju, romana „Ptica panike“, kao i zbirke kolumni „Moj muški život“.
Kao novinar, bio je oštar, precizan, sa prepoznatljivim stilom. Kao kolega, bio je sve suprotno od toga: blag poput roditelja, mudar savetnik i nežan kritičar, onaj od kog su svi mlađi članovi redakcije učili.
Iza Miloša Vasića ostalo je petoro dece i mnogobrojni unuci.
Vreme komemoracije i sahrane Miloša Vasića biće naknadno saopšteni.
