Žurka, muzika, vožnja automobilima, isticanje zastava u bojama duge. Sve je šareno i veselo u „Nedelji ponosa“ u Prištini. Na početku njenog obeležavanja održana je i „Parada ponosa“, četvrta po redu. Ove godine, zbog pandemije kovid – 19, nije bilo šetnje pa su se predstavnici LGBT zajednice provozali automobilima.
„Danas smo morali da iskoristimo ovaj metod zbog pandemije. Nismo želeli da rizikujemo da se bilo ko zarazi. Morali smo to da organizujemo na ovaj način i sve je dobro prošlo“, kaže za RTV Kim Ljend Mustafa iz Centra za slobodu i ravnopravnost (CEL).
Razlog što je „dobro prošlo“ možda je i činjenica da su u vreme parade na ulicama Prištine bili raspoređeni pripadnici Kosovske policije koji su obezbeđivali povorku, ali možda i zato što su se u njoj našli i predstavnici međunarodnih institucija.
„Nije dovoljno reći „Parada je prošla bez incidenata, njima je dobro“. Ne, njima nije dobro i društvo treba još puno da radi i na obrazovanju mladih. Ti ljudi protestuju jer su žrtve stigmatizacije, jer su žrtve kršenja ljudskih prava. Prosto, probleme imaju i unutar svojih zajendica u kojima žive, mislim i na svoje domove, a onda i kada se i ukoliko se odluče da svoje seksualno opredeljenje iznesu u javnost“, ističe Marija Radulović, zamenica Ombudsmana na Kosovu.
Utehu pripadnicima LGBT zajednice na Kosovu može da pruži i činjenica da ni u regionu, pa i u razvijenijim društvima, situacija nije bolja. U Srbiji gde je na čelu vlade pripadnica ove zajednice, Ana Brnabić, „Parada ponosa“ nije ni održana ove godine, iako je dva puta zakazivana.
„Sve parade ponosa u regionu prati to da je potreban veliki broj policajaca, da obezbeđuju čitavu manifestaciju i to se vrlo sporo menja. Možemo raspravljati o tome da li je parada ponosa uopšte dobar mehanizam borbe za LGBT prava, ja mislim da je to samo trešnja na vrhu torte. Mi svih 365 dana u godini treba da radimo na poboljšanju položaja LGBT zajednice, da nije to samo prajd pa posle toga nema ništa“, kaže za RTV Kim dugogodišnji aktivista i član LGBT populacije Predrag Azdejković.
Uprkos veselju i svesrdnoj podršci domaćih i međunarodnih predstavnika, te isticanju zastava na zgradama institucija i farbanju pešačkih prelaza na ulicama Prištine, problemi homoseksualaca na Kosovu ostaju isti.
„Ove godine naš slogan je „Hoću“. To predstavlja našu poruku sudu. Ustav dozvoljava istopolne brakove, ali sud neće da ih dozvoli. Oni dozvoljavaju samo civilno partnerstvo. To nije dovoljno za nas, nije dovoljno našoj zajednici, našim ljudima. Ono što želimo su jednaka prava i jednake mogućnosti“, kaže Ljend Mustafa iz CEL-a.
Suprotno mišljenje ima aktivista iz Beograda Predrag Azdejković. „To nije brak, to je jedna lestvica ispod. Pitanje je koliko je to ispred našeg vremena, jer se mi još uvek borimo i sa diskriminacijom i sa nasiljem. Ja mislim da je to privilegija jednog vrlo uskog kruga LGBT populacije koja će otići kod matičara i reći: „Dobar dan. Mi smo par i mi bi smo da se uzmemo“. Mislim da većina LGBT zajednice nije na tom nivou“, kaže on.
Ni građani, bar većina iz naše ankete, nije na tom nivou da prihvati homoseksualnost kao normalnost.
„To za mene nije prihvatljivo“. „To nije normalno. Biti gej nije normalno“. „To narušava porodične vrednosti“. „Ja ne bih prihvatila da neko iz moje familije bude gej“, odgovori su sa ulica Prištine i Gračanice.
Pravo stanje o tome kolika je sloboda iskazivanja ličnog seksualnog opredeljenja na Kosovu ilustruje i činjenica da je više pripadnica i aktivista LGBT-a sa Kosova odbilo da za javnost govori o svom položaju u društvu.
Međutim, Predrag Azdejković kaže da sami pripadnici ove populacije doprinose poboljšanju svog položaja. „Svi mi imamo roditelje, rodbinu, prijatelje tako da je veliki broj ljudi negde oko nas. Ako mi promenimo njihova mišljenja i od njih napravimo ljude koji će se boriti za naš položaj, a to je da ako neko u njihovom prisustvu bude pričao nešto negativno o LGBT osobi oni reaguju i kažu „nemoj tako, moj brat je gej ili moja tetka je gej“. Na taj način ono postaju borci za LGBT prava i ne dozvoljavaju širenje homofobije“.
Iako ih štiti Zakon protiv diskriminacije (2004), a Ustav Kosova propisuje potpunu jednakost svih, pripadnici LGBT predstavljaju jednu od najugroženijih grupa. Ohrabrujuća vest je da Krivični zakonik Kosova propisuje da se napad na lice zbog njegove seksualne orijentacje tretira ka vrsta zločina iz mržnje.
Pisma o namerama koje su u Vašingtonu nedavno potpisali Avdulah Hoti i Aleksandar Vučić obavezuju ih „da rade na tome da države koje su kriminalizovale homoseksualnost, istu dekriminalizuju“.
