Svi zvaničnici kao mantru ponavljaju da je spas u kompromisu, ali se niko ne usuđuje da jasno kaže šta je kompromis. Čini se, ipak, da svi putevi do „bolnog kompromisa“ vode preko dogovora o onome što je već potpisano, formiranju Zajednice srpskih opština (ZSO).
Razgraničenje kao opciju za kompromis javno je spomenuo predsednik Aleksandar Vučić u avgustu 2018. godine, a onda je šest meseci kasnije i tadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić izjavio da je to i „zvanični predlog Srbije“.
Unutar Evropske unije ova ideja nije dočekana sa odobravanjem, a najveći otpor pružali su Nemačka i Velika Britanija, uz objašnjenje da bi otvorila Pandorinu kutiju prekrajanja granica i izazvala domino efekat među drugim zemljama na Balkanu. Konkretno, da bi bila inicijalna kapisla za, recimo, odvajanje Republike Srpske od Bosne i Hercegovine, ali i podelu Severne Makedonije.
Blokada iz EU
Na mala vrata ju je svojevremeno vratio Džon Bolton, već neko vreme bivši savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Donalda Trampa, izjavom da su lideri Srbije i Kosova o njoj razgovarali 2018. godine, i tako postao prvi američki zvaničnik koji je potvrdio da je o njoj već bilo reči iza kulisa.
U javnosti se oko toga podigla bura, skoro da nema zemlje koja se nije izjasnila, čak se i činilo da je bivša šefica EU diplomatije Federika Mogerini koketirala sa tom idejom.
Međutim, izgleda da je Unija, ovoga puta u liku njenog naslednika Borelja, stavila tačku na te priče.
„Od administracije Džoa Bajdena očekujem snažno partnerstvo sa EU u svim pitanjima, jer se ne takmičimo na Balkanu, pogotovo kada se radi o dijalogu Beograda i Prištine. One moraju da nađu rešenje i EU ga neće diktirati. Pre nekoliko meseci predlog je bio razmena teritorija. Ali to više nije opcija“, jasan je Borel, uz opasku da i u EU ima zemalja koje se protive razmeni teritorija.
EU želi, dodao je on, da bude posrednik i da za sada stvari idu dosta dobro.
„Predsedavao sam jednim od sastanaka o dijalogu Prištine i Beograda. Emocije su jake i mislim da je razumljivo jer je dijalog zahtevan i težak, opterećen istorijom“, rekao je Borel.
Ako razgraničenje nije opcija, šta jeste?
Za zvaničnike Kosova rešenje je, kako ponavljaju, nezavisnost, ali je jasno i da Srbija na to ne pristaje. Ovdašnji zvaničnici upozoravaju i da „sve što se postiže na Zapadnom Balkanu mora da bude plod kompromisa“.
To je nedavno rekao i specijalni izaslanik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak, uz ocenu da će rešenje kosovskog pitanja biti bolni kompromis.
„To nije lak proces, rešenje će biti bolni kompromis, ali će biti vredno toga“, rekao je Lajčak.
Zatišje pred buru
Doktorand i asistent na Fakultetu političkih nauka Stefan Surlić kaže za „Blic“ da je strategija EU izgleda da ponudi primenu ovog sadašnjeg okvira, ZSO uz očuvanje srpske kulturne baštine na Kosovu, ali napominje da to za Beograd nije dovoljno.
„I ne može da se očekuje da to bude zalog za konačani sporazum. Zato mislim da je strategija EU da se rešava jedno po jedno pitanje i da se čeka povoljniji politički momenat da Priština postane svesna da ne može da reši svoj status bez Beograda i samim tim da bude spremna za veći ustupak“, priča Surlić.
Navodi i da mu se čini da nas očekuje „zatišje pred buru“, i da je ono na šta bi Srbija mogla da pristane velika autonomija, pre svega za Sever Kosova i srpske sredine, da ta autonomija prevazilazi Ustav Kosova koji bi omogućio Srbima da imaju osećaj da žive u Srbiji, kao i zaštitu za verske objekte.
„Ono što je potrebno jeste i da ta autonomija bude garantovana kroz razne institucionalne i međunarodne garancije“, napominje Surlić.
Do kompromisa vodi, pre svega, sprovođenje i formiranje ZSO, napominje Suzana Grubješić iz Centra za spoljnu politiku.
„Borel je rekao i da EU neće diktirati rešenje, i da Beograd i Priština moraju sami da ga nađu. Nakon tri susreta na najvišem nivou i šest ekspertskih sastanaka, jasno je da je formiranje ZSO i dalje kamen spoticanja u dijalogu Beograda i Prištine. Oko tog pitanja ne bi smelo da postoje nedoumice jer je ispregovarano i definisano Briselskim sporazumom iz 2013. i dopunjeno 2015. godine“, napominje Grubješić.
Kompromis, a ne nametanje
Ona podseća i da u Briselskom sporazumu takođe piše da dve strane neće sprečavati jedna drugu u napretku ka EU.
„A upravo nerešeno kosovsko pitanje sprečava Srbiju u napretku. Finalno rešenje mora da bude kompromisno, a ne nametnuto, jer će jedino tako biti i održivo i primenljivo. Promena u Vašingtonu ići će u pravcu većeg prepuštanja EU, a naročito Nemačkoj, bavljenje dijalogom i bolje koordinacije i saradnje. U tom smislu, nije realno očekivati nastavak dijaloga pre februara – marta sledeće godine“, smatra Grubješić.
Ipak, politički analitičar iz Prištine Nedžmedin Spahiu kaže za „Blic“ da je ZSO zadnja moneta koju će Kosovo platiti, i da je ključ da ZSO bude takva da onemogući da Srbi ucenjuju Kosovo, ali i da spreči Kosovo da zagorčava život Srba.
„Jeste odlučeno da će ZSO biti formirana, ali je stvar u njenoj nadležnosti. Pitanje je koju će cenu platiti Kosovo da bi Srbija priznala nezavisnost. Svugde gde se pojavila ovakva situacija, da se jedna teritorija otcepi, morala je da se plati neka cena. Kada se Grčka otcepila od Otomanske imperije dobila je priznanje evropskih sila, ali ne i od Otomanske imperije“, smatra Spahiu.
Čega se plaše Srbi, a čega Albanci
Težnja Srbije je, kaže Spahiu, da sačuva položaj koji imaju Srbi na Kosovu, a to znači i uticaj.
„Većina na Kosovu se plaši da bi Srbija mogla da zloupotrebi ZSO i da ucenjuje vlast, u spoljnoj politici, ili oko infrastrukture, i da, recimo, ako dobije ingerencije prostornog planiranja, umesto autoputa insistira da se napravi Park mira. A Srbi se plaše da će ZSO biti takva da će centralna vlast moći da ih zloupotrebi, da ih protera sa Kosova. Plaše se da će moći, na primer, vlast moći da izgradi hidrocentralu u Štrpcu i tako im zagorča život. Jedino rešenje je da ZSO bude takva da se ne zloupotrebe njene ingerencije ali i da se ne ugrozi život Srba“, napominje Spahiu.
