Za dokumentarni serijal „Blaga Kosova i Metohije“, koji je krajem prošle i početkom ove godine emitovan na RTS-u, o jezičkim specifičnostima pojedinih zaokruženih celina govorio je lingvista profesor doktor Radivoje Mladenović.
Mladenović je rođen u Prizrenu 1950. godine. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao profesor u Prizrenu na Višoj pedagoškoj školi, zatim u Filološkoj gimnaziji u Beogradu. Od 2003. godine radi kao profesor Filološko-umetničkog fakulteta (FILUM) Univerziteta u Kragujevcu. Član je dvaju naučnih odbora Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Objavio je tri monografije koje se odnose na govore na Kosovu i Metohiji. Za poseban doprinos nauci o jeziku, monografija Govor šarplaninske župe Gora odlikovana je nagradom „Pavle Ivić“ Slavističkog društva Srbije za 2002. godine.
Prof. dr Radivoje Mladenović je u seriji razgovora autoru serijala „Blaga Kosova i Metohije“ Predragu Radonjiću približio specifičnosti i odlike goranskog govora, govor Sirinićke župe i Boškački jezik, prizrenski govor, te govore Orahovca, Velike Hoče i Kosovskog pomoravlja.
Na portalu radiokim.net bićete u prilici da, iz subote u subotu, čitate zapažanja profesora Mladenovića.
Goranski govor
„Goranski govor se svakako ne može nazvati jezikom. Ovim dijalekatskim tipom govori relativno mala grupa ljudi. Ne razlikuje se, zapravo, od okolnih govora, tako da je to u osnovi samo jedan govor u okviru jednoga dijalekta i nikako ne može biti jezik. Svakako, Gorani svoj govor nazivaju ’našinski’, ’našenski’ ili ’naški’“, naveo je prof. dr Mladenović.
Nastanak i osnovne karakteristike goranskog govora
„On je oformljen u skupini 26 sela u jugozapadnom delu Šar planine. Od toga je 17 naselja u Srbiji, 9 naselja je u Albaniji, a goranskim govorom se govori i u dva pološka sela u Makedoniji. Sudeći po najstarijoj crti po kojoj se dele južnoslovenski jezici, a to je sudbina nekadašnjih glasova ĆĐ, goranski govor je pripadao onom zapadnom delu kome pripada i srpski jezik. S obrzirom da je u ovom govoru uvek umesto nekadašnjeg ĆĐ, afrikate su ĆĐ, pa je kuća, pa je sveća, pa je međa. Za razliku od, naprimer, bugarskog gde je kšta, gde je svešta, gde je mežda. Međutim, geografski položaj Gore učinio je da slovensko stanovništvo sa južne strane Šar planine, gde je mnogo manje vode, gde je mnogo manje trave, preko planinskih prevoja prelazi Šar planinu, naseljava Goru i postepeno nekada čisto srpski dijalekatski tip goranskog govora transformiše u jedan dijalekatski tip koji je po mnogim osobinama udaljen od srpskoga jezika, odnosno, približava se graničnim zapadnomakedonskim govorima“, rekao je Radivoje Mladenović.
O mešovitom karakteru goranskog govora, dodaje on, svedoči nedoslednost u sudbini nekih starih glasova po kojima se južnoslovenski jezici dele.
„Nekadašnji nazalni vokal O, u goranskom govoru u nekim rečima ima srpsku vrednost, u nekim rečima ima zapadnomakedonsku, nesrpsku vrednost. Interesantan je primer od praslovenskog ronka. U goranskom je ruka, i očekujemo da bude i naruče, odnosno naručje. Međutim, u goranskom će biti narače. Tu vidimo da u istoj korenskoj morfemi u jednom slučaju imamo srpsku, u drugom slučaju zapadnomakedonsku, nesrpsku refleksaciju. Toga ima takođe i u sudbini L vokalnog, pa će tamo od starijeg vlna, biti vvna ili vovna, ali će zato biti vuk. Biće vuk, biće bua ili buha. Vidimo da su u sastav goranskog govora ušli dijalekatski sistemi koji su bili vrlo različiti i posledica te različitosti je zapravo ovo što danas imamo u goranskom govoru“, jasan je profesor Mladenović.
Post – srednjevekovna evolucija
„Kasnija evolucija goranskog jezika posle srednjeg veka, razlog je vrlo jednostavan, kretanje stočarskog stanovništva preko prevoja Šare ka Gori, donela je neke neočekivane osobine. Razvijen je tročlani član, pa će biti ženava, ženata, ženana, ono čega nema u drugim govorima. Goranski govor je u jednom delu očuvao fleksiju, očuvao je promenu padežnih oblika pod uticajem južnometohijskih govora. Naime, ovde se dativ množine i jednine svih reči odlično čuva. Čuva se, uz neke predloge, i genitiv jednine nekih imenica, za razliku od makedonskog jezika, gde je potpuni analitizam, gde su izbrisani svi padežni oblici“, kazao je Radivoje Mladenović.
Tri goranska dijalekta
On, posmatrajući Goru kao jednu dijalekatsku celinu, uočava mikrodijalekatsku diferencijaciju.
„Vidimo tri dijalekatska tipa. Različiti dijalekatski tipovi uslovljeni su migracijama koje su tekle prema Gori. Tako je u selu Brod, koje je nekada bilo i najznačajnije goransko naselje, nastao jedan dijalekatski tip koji pokazuje neke sličnosti sa tetovskim govorom. U dva sela, u Restelici i u Kruševu, prepoznajemo vezu sa zapadnomakedonskom oblašću Reka, dok najveći deo Gore, središnji i niži deo, pripada posebnom dijalekatskom tipu kome pripadaju i goranska sela u Albaniji i u Pologu“.
„Vrlo je interesantno da u najnižim selima prepoznajemo nekadašnju vezu sa južnometohijskim govorom. Naime, pre nego što su se Albanci uklinili u župu Opolje, koja je imala takođe srpsko stanovništvo, Gora je bila u vezi sa južnom Metohijom. Pošto su Albanci prekinuli priordnu vezu Gore i južne Metohije, onda se i govor donjeg dela Gore prilagođavao prema govoru zapadnomakedonskog tipa“, zaključio je svoje izlaganje o specifičnostima goranskog govora profesor doktor Radivoje Mladenović.
