Bogoslovija Svetih Kirila i Metodija, u Prizrenu, u podnožju starog naselja Potkaljaja, osnovana je 1871. godine kao prva srednja škola na srpskom jeziku na teritoriji tadašnjeg Osmanskog carstva.
Najveću zaslugu za otvaranje ove škole u gradu na Bistrici ima Prizrenac Sima Andrejević Igumanov, koji je, u tuzi za izgubljenom sopstvenom decom, „usnio svu omladinu svog kraja“, i osnovao zadužbinu kojoj je zaveštao sav svoj imetak.
Bez prestanka, Bogoslovija je radila do 1999. godine, kada su profesori i đaci evakuisani u Niš. Potom su, u pogromu 2004. godine, svi njeni objekti spaljeni.
„To je bio najduži period u njenoj istoriji, od 12 godina da ona nije imala učenike. Od 2011. godine, tri generacije su završile. Maturanti, sada u junu, su osma generacija koja je upisala, a četvrta koja završava ovu Bogosloviju od njene obnove“, kaže vladika raško-prizrenski Teodosije i dodaje:
„To sve govori koliko je ova škola značajna, kako u vreme kada je nastala, krajem 19. veka, u staroj Srbiji, kada je bila, rekao bih i teže opstati i živeti na ovim prostorima, tako i u ovo naše vreme, kada smo ostali, tako reći, bez Srba na ovom delu Kosova i Metohije“.
Bogoslovija u Prizrenu je duhovna kolevka Srpske pravoslavne crkve. U njoj su predavali gotovo svi srpski patrijarsi – od Varnave, Gavrila, Pavla, do sadašnjeg, njegove svetosti patrijarha Irineja.
Mesto natopljeno snagom molitve
Za mlade, a nekako od svojih vršnjaka zrelije učenike, ovo je posebno mesto, natopljeno snagom molitve svih njihovih prethodnika i naroda čiju veru čuva.
„Ovde je sve prožeto Svetom liturgijom, molimo se bogu, tako da se volimo kao braća, ispunjavajući one zapovesti Gospodnje da ljubimo Boga svim srcem svojim, svom dušom svojom, tako i bližnje svoje, kao samoga sebe“, kaže učenik petog razreda Prizrenske bogoslovije Žarko Perić.
Učenik trećeg razreda Mihajlo Jovanović kaže da ga roditelji uglavnom zovu i pitaju kakvo je stanje, a on im odgovori:
„Verujte mi da ne znam, jer, iskreno, nama je ovde super – osećamo se slobodno koliko možemo, niko nas ne dira, izlazimo u grad slobodno, tako da u suštini, nije loše.“
Ipak profesor Bojan Radičević kaže da je kretanje ograničeno na uži centar grada i da učenici idu u pratnji profesora, odnosno vaspitača koji je dežuran.
„Što se mene lično tiče, mislim da i kada bih ponovo imao priliku da odaberem, da bi to isti izbor bio. Uprkos svemu, mi funkcionišemo, dobrog smo raspoloženja, dobrog duha, vedrog i da nekako sve to teče lepo“, ističe profesor.
Oko Bogoslovije, sve se promenilo i menja. Od ukupno 150.000 stanovnika, danas u Prizrenu živi tek dvadesetak Srba. Svoje đake ovde uče da jednako poštuju i vrednuju i ljude drugih vera. Da ponosno, kako kažu, nose nasleđe srpske prošlosti, dele istoriju i breme svog naroda, a žive za večnost.
