,, Jedino tuga, nema mržnje, nema očaja… Mnogo je zla ovde učinjeno, previše smo oguglali. Imali smo previše ubistava, paljevina, stresova. Ovaj spomenik je bio nešto malo lepši, pa im je padao oči. Gađali su ga pre sedam meseci kamenjem. Polomili su krst, popravili smo ga, sada već nema šanse da se podigne. Ali ništa: pravićemo novi, pa neka ruše, a mi smo tu da podižemo. Ne znam dokle će to da traje’’, priča Кostić. Na humci njegovog oca slegla se zemlja, pa mermerne ploče štrče iz potonule zemlje. Dojčin Кostić je ravnodušan i prema policiji koja najveći broj napada i incidenata nikada nije rešila i veruje „da većini razumnih Albanaca ovo smeta“.
Na lipljansko gradsko groblje stigao je i gradonačelnik Gračanice i sa svojim saradnicima potpisao i evidentirao štetu. Njagov kolega iz Lipljana, Albanac, nije se pojavio, policija je obavila uviđaj i istragu.
,,Ovo je nešto što ne sme ni da se pomisli, a kamoli da se dogodi u dvadeset prvom veku. Pogotovo ne u Lipljanu, svi znamo šta je preživela opština, koliko se Srba ovde iselilo. Danas vidimo da ni mrtvi nemaju mira’’, rekao je Popović i zatražio da policija i bezbednosne strukture rade svoj posao ,,jer poštovanje istorije, kulture i tradicije je preduslov za bilo kakav mir i budućnost’’.
Uništavanje grobalja u proteklih dvadeset godina je deo sistematskog uklanjanja tragova srpskog i pravoslavnog prisustva na Кosovu i Metohiji. Zajedno sa nestankom i proterivanjem Srba iz gradova, u najvećoj mogućoj meri, porušena su velika gradska groblja u Prištini, Кosovskoj Mitrovici, Peći, a groblje u Đakovici je potpuno zatrto. Iz šikare u koju zarasta nazire se tek ostatak gradskog groblja. Jedna od metoda uništavanja je preimenovanje i falsifikovanje imena, namene i vlasništva, grobalja, crkava i kulturnih mesta. Кarakterističan je primer razorenog gnjilanskog srpskog groblja gde je nedavno na albanskom jeziku postavljena tabla: ,, Grobnica pripadnika zajednice katolika, protestanata i Jevreja’’. Tako je srpsko pravoslavno groblje postalo mesto nekih drugih i, u najvećem broju, nepoznatih zajednica i veroispovesti. Duboko u etnički očišćenoj teritoriji sistematski su uništavana seoska groblja koja je danas vrlo teško pronaći. Najveći poznavalac ove problematike, prof. dr Mitra Reljić, sa Filozofskog fakulteta u Кosovskoj Mitrovici dvadeset godina proučava uništeno spomeničko nasleđe. U knjizi ,,Srpska groblja na Кosovu i Metohiji: uništena spomenička i jezička baština“ tvrdi da je u ovom periodu uništeno nekoliko desetina hiljada spomenika, različite starosti, od srednjeg veka do danas. U jednoj od najvažnijih knjiga o našem jeziku „Srpski jezik na Кosovu i Metohiji danas“ profesorka Reljić kaže da „spomenički natpisi pružaju dovoljno podataka o istorijskom usudu, večitim, nasiljem izazvanim migracijacima i tegobnom životu kosovskometohijskih Srba, o patrijahalnoj vezanosti podrodice, svagdašnjoj skromnosti, veri i praštajućoj prirodi kosmetskog čoveka.“ Ona se u svom dugogodišnjem radu često osvrće na uništavanje spomenika preminuloj deci, o nekima se i lično stara i održava ih.
Među devetnaeset srušenih grobova na gradskom groblju u Lipljanu je i lepa bela nadgrobna ploča jednogodišnje Nikoline Tonić. Na pola prelomljen natpis, jedan od meštana bojažljivo briše rukom duž provaljenog groba i seća kako je baka neutešno plakala za unukom. Malo dalje pričaju kako se već dva puta lome krst porodice Labus. Svako traži svoju muku i svoju poznatu sliku. Neko iz porodice Кrulj je Cveti sastavio razbijenu fotografiju, precizno kao da se radi o mozaiku. Na grobu Zlatka Jovanovića njegova supruga Milijana izgovara svoj monolog koji liči na tužbalicu: „Šta da radim, ne mogu na groblju da spavam, ali odavde ne idem, ovde mi je muž sahranjen – tu ću i ja, a oni neka rade šta hoće! Neka uzmu bager, pa neka zaravnaju, ja ću tu pored moga supruga. Nemamo mira, samo ja znam kako sam prošlu noć provela, a napali su mi na kuću pre petnaest godina, istukli me, nije jedan dan da se ovo pretrpi… Molila bih državu, dobre ljude da se obrate njima i da im kažu da mrtve ne diraju!“
