O nestalima na Kosovu se često govori, najčešće u okviru različitih udruženja porodica, ali i civilnog društva. I predstavnici vlasti s vremena na vreme govore o njima, uglavnom u političke svrhe. Na događaju koji je danas organizovan u Prištini gde je predstavljena knjiga “Živeti uz sećanje na nestale” njih nije bilo.
„Oni su nama obećali još pre sedam godina kada su počeli briselski razgovori da će prvo pitanje na stolu biti rasvetljavanje sudbine nestalih lica, jer bez toga nema pomirenja, nema budućnosti. Tako su govorili Međutim, menjaju se vlasti, menjaju se partije, menjaju se predsednici, vlade i u Srbiji i ovde i nikada oni to pitanje nisu pokrenuli“, kaže za RTV Kim Milorad Trifunović, koordinator Udruženja porodica nestalih Srba na Kosovu i Metohiji.
Da ne postoji empatija u društvu, svesni su i predstavnici nevladinog sektora, koji već dvadeset godina opominje na važnost rasvetljavanja sudbine nepronađenih.
“Nama su usta puna podrške, međutim, nema te podrške. Moramo jasno reći – “ne podržavamo ovu kategoriju, ni članove porodica žrtava rata. Došlo je do tog stadijuma da se loše osećaju članovi porodica palih žrtava i nestalih lica. Mi kao zajednica smo podbacili”, kaže Nora Ahmetaj ekspertkinja za tranzicionu pravdu.
Govoreći o odgovornosti vlasti, Jelena Krstić iz Helsinškog odbora za ljudska prava kaže da su procesi u Srbiji izostali i da postoji “zavera ćutanja” kada su u pitanju žrtve, a pre svega one albanske nacionalnosti.
“Srbija bira da stvara atmosferu u kojoj su umesto žrtava i njihovih priča poželjniji ratni zločinci, pa se tako se dočekuju oni koji su osuđeni i koji su odležali makar deo svoje kazne pred Haškim trubinalom. Oni se dočekuju i to na zvaničan način od strane državnih predstavnika, oni se promovišu na Vojnim akademijama. Da postoji politička volja onda bi jedan od prvih koraka bio da se omogući pristup arhivima vojske i policije”, istakla je Krstićeva.
Arhivi o nestalim licima su, prema rečima, Milorada Trifunovića tajna i na Kosovu. A najveća je odgovornost za to je na međunarodnoj zajendici, uveren je koordinator Udruženja porodica kindapovanih i nestalih Srba na Kosovu.
“Najvažnije je doći do arhiva. Postoje satelitski snimci, dronovi. Ovaj prostor je snimljen od 97. do 2002. godine, sve to ima. Ali koliki je interes međunarodne zajednice da se ti problemi reše? Jer Srbi su nestali, njih 20% za vreme srpske vladavine na Kosovu 1998. godine i 1999.godine pre dolaska Kfora, a 80% posle dolaska Kfora”, podseća on.
Knjiga “Živeti sa sećanima na nestale” je skup ispovesti članova porodica, sedam albanskih i tri srpske. Ona pokazuje užase rata ali i neizvesnost, strepnju, ali i razočarenje u institucije koje nisu mnogo učinile da se sazna istina.
“Mislim da nikada neće biti naučena lekcija o tome šta se dogodilo ako se ne budemo suočavali sa svakodnevicom i iskustvima civila, običnih ljudi na Kosovu”, kazala je Nita Ljuci profesorka na Prištinskom univerzitetu koja je radila na ovoj knjizi.
Na promoci knjige pročitani su dirljivi delovi svedočanstva članova porodica nestalih. Među njima je i ispovest Jasmine Živković iz Štrpca, inače donedavne poslanice u Skupštini Kosova, čiji je otac otet. Ona i njene sestre su udate i imaju decu. Nijedna od njih nije nosila venčanicu. Ni Milorad Trifunović, kome je nestao brat, se nije veselio kada je udavao svoje četiri ćerke.
“Kad ne možete ni u onom najsrećnijem trenutku da se ne setite. Meni je brat nestao, nije bio oženjen, trebalo je da se oženi, ali nedelju dana pre toga je nestao. To je velika bol, neopisiva tuga”, kaže Milorad.
Predstavnici Međunarodnog crvnog krsta poručuju predstavnicima vlasti u Beogradu i Prištini se ozbiljnije pozabave ovim pitanjem i da više rade na ekshumaciji, ali i identifikaciji nestalih i pronađenih posmrtnih ostataka.
Promocija knjige organizovana je u okviru festivala ‘Miredita, dobar dan!’ na Kosovu, a podržali su je Integra u partnerstvu sa Kosovskom fondacijom za otvoreno društvo, Inicijativom mladih za ljudska prava Srbija, Građanskim inicijativama Srbija, Fondacijom za otvoreno društvo – Srbija, Rockefeller Brothers Fund i Ministarstvom kulture, omladine i sporta Kosova.
