Eparhija raško-prizrenska i kosovsko-metohijska proslavlja dva velika jubileja – 800 godina autokefalnosti Srpske Arhiepiskopije i 1000 godina od prvog pisanog spomena Raške eparhije.
U najstarijoj srpskoj crkvi apostola Petra i Pavla kod Novog Pazara, okupili su se sinoć srpski arhijereji, uz monaštvo i sestrinstvo raško-prizrenske eparhije, i vernike, koji su uz načalstvovanje vladike zahumsko-hercegovačkog Dimitrija služili prvo bdenije, a potom je održana i svečana akademija.
Uz crkveni hor „Branislav Nušić“ iz Kosovske Mitrovice, prizrenske bogoslove, kulturno-umetnička društva i ostali deo kulturno-umetničkog programa, besede su održali vladika Teodosije i egzarh pećkog trona, mitropolit crnogorski Amfilohije.
Vladika Teodosije je naglasio da se radi o jubilarnoj godini za srpsku crkvu i narod, podsećajući na to da se u njenim eparhijama širom Srbije, regiona i sveta, jubilej obeležava tokom cele godine uz više događaja, a da je centralna proslava u oktobru u manastiru Žiča, i patrijaršiji u Beogradu.
„Mi ovde sabrani, pored hrama drevnih apostola Petra i Pavla, proslavljamo još jedan veliki jubilej – hiljadu godina, milenijum od prvog pisanog spomena raške i prizrenske episkopije“, naglasio je vladika Teodosije.
Kaže da se srpski narod još u ranom hrišćanstvu, „opredelio za pravoslavlje i istok“, te da Srbi, sa tim u vezi, „nikada nisu bili u dilemi“.
„Zbog toga smo mnogo i stradali, kako naš narod, tako i naše svetinje, ali u tom stradanju smo bivali pročišćeni i ponovo se vraćali Gospodu, svetinje se obnavljale i evo punih 1000 godina, ovde na ovom mestu, raška episkopija i pre toga sigurno“, istakao je vladika, dodavši da se zahvaljuju za sve što dobijaju – „kako stradanjem, tako i za obnovu i vaskrsenje“.
Vladika je pozvao i da s hrišćanskom istrajnošću izdržimo i ovovremena iskušenja i ne zaboravimo kosovski zavet – Srbima jedinstven izraz pravoslavlja.
„Da hodeći zemljom, gledamo u Nebo i da nikada ne zaboravimo naš kosovski zavet utemeljen na svetom Jevanđelju, potvrđen krvlju, stradanjem, mučenjem. Da se nikada ne odreknemo onog što je najsvetije u srpskom rodu, već zato da živimo, ako treba i da stradamo, jer to je jedini put – Hristov, krsni put, ali put koji vodi u život večni“.
