Dejan Nedeljković, Srbin sa Kosova je u novembru 2018. godine podneo zahtev za prijavu mesta prebivališta u Beogradu, u koji planira da se preseli sa suprugom.
Međutim, ovaj bračni par još uvek živi u Banjskoj, u opštini Zvečan, nedaleko od Mitrovice.
U Srbiji prijava prebivališta traje nekoliko minuta, možda i sati, u zavisnosti od toga koliko čekate u redu. Jedini uslovi su važeća srpska lična karta i prisustvo vlasnika imovine.
Međutim, Nedeljković ne uspeva da reši ovaj problem već devet meseci. Razlog su promene uvedene pre deset godina, a tiču se izdavanja srpskog pasoša (što je bio uslov EU da se Srbiji odobri vizna liberalizacija).
Sistem od tada razlikuje državljane Srbije i državljane Srbije sa prebivalištem na Kosovu, za koje ne važi bezvizni režim.
Kosovo, kao i druge države regiona, još uvek čeka da bude stavljeno na takozvanu belu Šengen-listu, čime bi građanima bilo omogućeno da slobodno putuju zemljama EU do tri meseca bez podnošenja zahteva za vizu.
Međutim, Srbi sa Kosova kažu da razlika u pasošima stvara diskriminaciju, ograničava njihovu slobodu kretanja i stvara niz birokratskih prepreka sa kojima se drugi državljani Srbije ne suočavaju (naročito pri prijavi promene mesta prebivališta, kao u Nedeljkovićevom slučaju).
„Ja sam takođe građanin Srbije“, kaže Nedeljković. „Zašto sam manje građanin nego, na primer, ljudi iz Raške, koji se mogu registrovati bilo gde?“.
Miodrag Milićević iz nevladine organizacije Аktiv sa sedištem u Mitrovici, naglašava da su građani Srbije, registrovani na Kosovu, zaista postali građani drugog reda.
„Uprkos jednakim pravima na papiru, građani Srbije sa prebivalištem na Kosovu, u praksi su u podređenom položaju, što dosta ograničava njihovu slobodu kretanja“, ističe Milićević za BIRN.
Sigurnosne provere
Kosovo sa oko 90 odsto albanskog stanovništva, proglasilo je nezavisnost 2008. godine. Više od 100 zemalja sveta priznalo je suverenost Kosova, uključujući 23 od 28 članica EU. Ipak, Srbija ga nije priznala, a Srbi koji tamo žive su i dalje građani Srbije.
Srbija je izgubila kontrolu nad Kosovom nakon 11-nedeljnog vazdušnog rata sa NATO-om 1999. godine, ali je nastavila da funkcioniše kroz paralelni sistem, sa policijskim stanicama, sudovima i opštinskim upravama, samo premeštenim u druge gradove u Srbiji.
U ovim kancelarijama su se izdavali pasoši kao i za ostale državljane Srbije. Ali to se promenilo u septembru 2009. godine, kada je srpsko ministarstvo unutrašnjih poslova potpisalo protokol sa Misijom EU za vladavinu prava na Kosovu, u skladu sa kojim je Beograd formirao novo telo za izdavanje pasoša kosovskim Srbima.
Ovi pasoši nisu obuhvaćeni viznom liberalizacijom. Prema uredbi koja je naknadno doneta, ovi pasoši se izdaju samo u Beogradu, za razliku od „normalnih“ srpskih pasoša za koje građani mogu podneti zahtev i podići ih u najbližoj policijskoj stanici.
Prema toj uredbi, Srbi sa Kosova se suočavaju sa strožim uslovima i dugim bezbednosnim proverama kada žele da promene mesto prebivališta (proces može trajati mesecima, pa čak i godinama).
U vezi sa ovim, BIRN je poslao pitanja MUP-u Srbije, ali nije dobio odgovor na njih.
Bojan Elek, Srbin sa Kosova i istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, kaže da se ove godine, zbog procedure za promenu mesta prebivališta, osetio kao građanin „drugog, pa čak i trećeg reda“.
„Prema uredbi, promena adrese uključuje bezbednosne provere koje mogu trajati šest meseci, a to je nešto što drugi ljudi mogu završiti za jedan dan“, objašnjava Elek za BIRN.
U okviru ovih sigurnosnih provera, policija posećuje adresu koju je naveo podnosilac, kako bi se uverila da li ta osoba zaista stanuje na tom mestu.
„U mom slučaju, dolazili su tri puta da vide da li živim tamo. Ali oni takođe proveravaju komšiluk, postavljaju pitanja, bez da objasne zašto, pa ljudi misle da sam nekakav zločinac“.
Elek dodaje kako se tog dana kada je podneo zahtev, četiri puta vraćao u policiju kako bi doneo dodatna dokumenta, uključujući i ugovor o radu. Na kraju je ipak uspeo da se registruje na novoj adresi.
Sa službenom adresom u Srbiji, kosovski Srbi mogu tražiti „normalan“ srpski pasoš i putovati u EU bez vize.
Zahtev o zaposlenju
Nedeljković, koji je radio u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, ali je izgubio posao, kaže da je morao da promeni prebivalište kako bi regulisao račun za komunalije u stanu u Beogradu. Ali nakon nekoliko meseci policijskih sigurnosnih provera, rečeno mu je da treba da donese i ugovor o radu, koji on tada nije imao.
Nedeljković, koji je bio i organizator protesta protiv Vlade Srbije u Mitrovici, žalio se Ustavnom sudu Srbije.
„Nema nikoga da objasni zašto smo mi građani drugog reda“, kaže on za BIRN.
Milićević dodaje da je nezaposlenost najčešći razlog zbog kog su Srbima sa Kosova odbijeni zahtevi da se preregistruju na novoj adresi.
„Na osnovu individualnih intervjua sa građanima koji su odbijeni u tom postupku, između ostalog, najčešći razlozi koji se navode jesu nezaposlenost, te samim tim i nemogućnost pribavljanja potvrde o plaćenim porezima i doprinosima“, objašnjava on.
„Neki od traženih dokumenata su prema zakonu svakako razumni, ali i dalje je nejasno zašto osoba koja poseduje nekretninu u centralnoj Srbiji, ali nema posao, ne ispunjava uslove za promenu prebivališta“, kaže Milićević.
