Siniša u Sunčica Cvetković, posle raseljeništva u centralnoj Srbiji, pre osam godina su se vratili u svoj grad, na svoju Bistricu.
„Кada su me ovi iz švajcarskog КFOR-a pitali kakav je osećaj doći i vratiti se u Prizren, ja sam rekao da to ne može rečima da se opiše. Morate da čujete kako žubori Bistrica, kako pevaju ptice ovde. Garantujem da jedna noć u Prizrenu vredi kao trideset dana u Dubaiu. To treba neko da doživi u Prizrenu. Znate, Prizren je specfičan grad, takav duh, takvo gostoprimstvo nema nigde“, priča Siniša dok polako priprema alat za izradu srebrnog nakita. Dodaje da živi normalno u Prizrenu i da do sada nije imao nikakvih problema sa svojim komšijama.
Siniša pokušava da zaboravi tu nesrećnu 1999. godinu kada su Sunčica i on jedva izvukli žive glave i bez ičega otišli u centralnu Srbiju.
„Ja sam rođeni Prizrenac i imam i staro društvo. Moji prijatelji su i Turci, i Albanci i katolici, sa kojima sarađujem. Posećujemo se kada su praznici. Evo sada sam na katolički Božić bio kod kolege i kod prijatelja, sa kojim se družim malo više i imam i Turaka kod kojih idem na Bajram, koji mi dođu za Uskrs i za Božić. Za ovaj Božić su se već najavili drugovi i stari prijatelji, jer oni obožavaju božićnu pitu koju pravi moja supruga, sa orasima i sa kupusom, kao i naše starinske pihtije. Badnje veče lepo proslavimo“, nastavlja svoju ispovest Saša, kako ga znaju svi Prizrenci, dok njegova supruga, domaćinski, onako kako samo Prizrenke umeju, nudi sve što ima u kuhinji.
„Ja radim kod jednog Albanca u restoranu i zaista se sada ne osećam ugroženo, ali mi nedostaju deca i unučad. Ponekad spremim ručak, muž i ja se pogledamo i nema ko da jede“, kroz suze priča Sunčica, ali dodaje da su deca, hvala Bogu dobro.
Brzo gospođa Cvetković briše suze i pričom se vraća na neka lepa predratna vremena, kada je u Prizrenu postojalo Кulturno umetničko društvo „Car Uroš“, u kojem su se okupljali svi iz Potkaljaje, prizrenskom naselju u kojem su živeli Srbi. Sunčica Cvetković je tamo bila zadužena za negovanje starih običaja.
„Najžalije mi je stare prizrenske nošnje koju sam dobila od Sašinih baka. Sve mi je izgorelo u kući kada je zapaljena“, opet sa suzama u očima priča Sunčica, ali pogledavši svog muža, opet uz osmeh nastavlja:
„Prizren, je nešto najlepše. Tu smo se zavoleli, tu smo se uzeli, dobili decu. Morali smo da se vratimo. Nismo želeli da budemo deci na teretu, ali najvažnije je da te vuče rodno mesto, bez obzira gde si i šta si. Možeš da odeš i u drugu državu, ali rodno mesto te vuče“, završava Sunčica i opet počinje da plače. O praznicima joj nedostaju deca, pa kao i svaka majka, lakše je kada pusti suzu.
A Siniša, krijući i sam suze, nastavlja svoj rad na izradi onog pravog prizrenskog filigrana. Dok isprobavam nakit od čistog srebra, shvatam da je on umetnik, a ne samo zanatlija. Ali, potrebna mu je pomoć.
„Deo proizvoda dajem u Prizrensku bogosloviju, gde ima prodavnica i tu se malo snalazim ili kada neki gosti dođu u Svete Arhangele, otac Mihajlo me pozove i ja odem i izložim to i tako se snalazimo za opstanak ovde. Inače ono što očekuju od nas, tu neku održivost, nama treba makar malo, da mi nabave barem repromaterijal, da uradim ovo i da plasiram i sam ću posle da se snalazim. Treba održivost da bude baš kako treba, a ne održivost samo na papiru i na rečima. Treba na delu održivost“, pomalo razočarano govori Siniša.
„Pa jesam malo razočaran. Nemam ja ništa protiv, ali nadležni se sete samo Gračanice, severa Кosova i Štrpca. Nas u Prizrenu niko ne pita da li smo živi. Ionako nas je malo i da nam nije crkve, ne znam šta bi sa nama bilo“, tvrdi Siniša koji radi i na održavanju crkve Svetog Spasa koja je blizu kuće u kojoj živi.
Slaviša Cvetković se posebno zahvaljuje episkopu raško- prizrenskom i kosovsko -metohijskom Teodosiju na svemu što čini za srpski narod, a posebno za Srbe u Prizrenu.
„Vladika mi je dao blagoslov da svoje proizvode izlažem i prodajem u objektima Srpske pravoslavne crkve, ali mi je mnogo pomogao kada sam se vratio i počeo da se bavim filigranom. Bez te pomoći ne bih mogao da radim“, ističe Cvetković.
„Crkva nam je jako važna. Bogu se molimo, prvo za zdravlje, za zdravlje naše dece i unučadi i za sve ljude dobre volje. A crkva nam mnogo znači, ali nam i pomaže“, naglašava jedini Srbin filigrandžija u Prizrenu.
Nadamo se da nije i poslednji.
