Zakon o rodnoj ravnopravnosti jasno kaže da su žene na Kosovu kao i muškarci jednake u svim aspektima društva, bilo da se radi o obrazovanju, zapošljavanju, pravu na zdravstvenu zaštitu. Žene imaju jednake mogućnosti u društvenim, političkim, kulturnim, ekonomskim oblastima. To međutim nije tako u praksi. Žene su često marginalizovane, nedovoljno zastupljene u institucijama i na visokim položajima, bivaju žrtve nasilja, retko koriste svoje pravo na nasledstvo. Ovo potvrđuju predstavnice civilnog društva koje se bave ženskim pravima.
Posebno su, kažu, ugrožene u ruralnim sredinama, jer su nedovoljno informisane o svojim pravima i ekonomski zavisne od muških članova porodice.
Kosovo je patrijarhalno društvo gde još uvek važi „običajno pravo“, posebno kada je reč o imovini. I danas u 21 veku, prava je retkost da žena poseduje imovinu na svoje ime. Često se dešava da se prilikom određivanja nasledstva, uprkos zakonu, žene odriču tog svog prava u korist brata, supruga…
„U ruralnim sredinama gde je siromaštvo veliko, gde je nezaposlenost velika, i kod Albanaca i kod Srba žensko dete je „tuđa kuća“. Takav je mentalitet ovde, bez obzira da li ste vi u ruralnim ili u gradskim sredinama. Žene mogu da kažu „da ja znam da imam pravo da nasledim imovinu“ ali će sutra kada roditelji umru da odu kod notara ili kod sudije, sve zavisi gde se vodi predemt, da kažu „ja se odričem u korist svoga brata““, kaže Aleksandra Dimitrijević, pravna savetnica u Kacelariji omudsmana, govoreći o primerima sa kojima se susreće u praksi.
To, kako kaže, nije slučaj samo sa ženama iz ruralnih sredina i sa onima koje su manje orabrazovane već i sa školovanim ženama. Razlog za takav postupak je, kaže Dimitrijevićeva, strah od narušavanja odnosa u porodici.
Tijana Simić Lavali iz NVO „Žensko pravo“ kaže da je problem u sistemu, a najizraženiji je kada je u pitanju porodično nasilje.
„Žrtve nasilja generalno ostaju u nasilnoj vezi iz više razloga, a dva glavna razloga su njena i bezbednost dece, a drugi je ekonomski razlog. Kod nas na celom Balkanu je standard jako loš i nemamo zaštitu institucija pa se žena vraća tu gde je bila i ona nema puno prostora u toj porodici da menja sebe, niti da drugačije vaspitava decu“, kaže Simić Lavali.
Ona tvrdi da institucije ne rade svoj posao i da je zbog toga nasilje toliko rasprostranjeno, pa i u samim institucijama.
Žrtve nasilja mogu da ostvare svoja prava ako ih traže, uverena je direktorka „Artpolisa“ Zana Hodža.
„Ti treba da se boriš za ta prava. Nemaš prava ako se ne boriš. Ideš u policiju, ideš u svaku instituciju. Važna je upornost i da ih ubediš da nemaš drugi izbor“, kaže ona.
Aleksandra Dimitrijveić iz Institucije ombudspersona kaže da iako je još novembra prošle godine formirano Koordinaciono telo za praćenje i sprečavanje nasilja nad ženama i nasilja u porodici, da u Opštini Grčanica do sada nije održan nijedan sastanak.
„Mi od njih nemamo nijedan zvaničan podatak ni informaciju koliko je policiji prijaviljenih slučajeva nasilja u porodici, koliko je pravosuđe rešavalo te predmete, što bi sve trebalo da se iznese na tim sastancima koji bi trebalo jednom mesečno da se organizuju“, kaže Dimitrijevićeva.
Sagovornice „Dogovora“ su pohvalile nastojanje nove kosovske vlade da u svoj kabinet uključi veći broj žena. Međutim, to nije slučaj na lokalnom nivou vlasti, u Opštini Gračanica je, podseća Aleksandra Dimitijevć, na rukovodećoj poziciji samo jedna žena.
