I dalje nije jasno ko je ubio Olivera Ivanovića, odnosno, ko je naručilac tog ubistva. Ali neke stvari su ipak poznate i moraju zabrinuti svakog dobronamernog čoveka, bez obzira na to kakva su mu politička uverenja i simpatije.
Oliver je slutio da mu se radi o glavi i o tome je u nekoliko navrata poslednjih meseci govorio u svojim intervjuima – ukazujući prstom na pojedine, neimenovane, „kriminogene elemente“ među samim Srbima na severu Kosmeta. Da stvar bude još neprijatnija, svega nekoliko meseci pre ubistva, u jeku predizborne kampanje za lokalne izbore, Ivanoviću je zapaljen automobil (kao i njegovom saborcu Dragiši Miloviću), na šta su njegovi politički oponenti iz „Srpske liste“ – umesto ljudskom i političkom solidarnošću – reagovali ciničnim i podsmešljivim izjavama. A krivci za te, kao i za niz sličnih napada i paljevina poslednjih godina (a napadane su i prostorije Pokreta Srba sa KiM – „Otadžbina“ i kuća narodnog poslanika Slaviše Ristića) nikada nisu pronađeni. Da jesu – Ivanović bi verovatno još uvek bio živ.
Uprkos nekim aluzijama i dvosmislenim tvitovima po društvenim mrežama, srpska opozicija se uzdržala da direktno optuži vlast za ubistvo Ivanovića. I to je u redu. U pitanju je suviše ozbiljna i strašna stvar da bi se sa takvim optužbama, ukoliko nisu 100 odsto potvrđene, smelo igrati. Ipak, nije propušteno da se ukaže na možda ne baš krivicu, ali makar indirektnu odgovornost vlasti zbog atmosfere političkog linča i progona kojoj je Ivanović bio izložen tokom poslednje kampanje za lokalne izbore u Severnoj Mitrovici. (I to je takođe u redu. Jer razumljiv oprez u ovako osetljivoj stvari ne bi smeo da prelazi u kukavičluk, amnestiju i kvazipatriotsku aboliciju „naših“, ukoliko su oni na ovaj ili onaj način odgovorni i upetljani.)
Pomenuta kampanja je, kao što rekosmo, bila zaista izuzetno prljava i Oliver Ivanović je – najblaže rečeno – imajući na umu sve što je tokom poslednje dve decenije činio za državu Srbiju i Srbe na severu KiM, nikako nije zaslužio. Iz toga, razume se, ne sledi da su Aleksandar Vučić i tvorci te kampanje u Mitrovici i Beogradu automatski i krivci za njegovu smrt. Ali svakako jeste neprijatan šamar – a treba se nadati, i pouka – svima onima koji misle da je u politici i političkoj kampanji baš sve dozvoljeno. Jer i ako nisu direktni krivci i izvršioci, nema sumnje da su upravo Srbi, tačnije, predstavnici aktuelne vlasti Ivanoviću „crtali metu“ i stvarali atmosferu linča, u kojoj je svaka protuva pucajući u Olivera to sebi mogla predstaviti skoro kao „patriotski“ čin.
S druge strane, ne može se automatski prebaciti Aleksandru Vučiću što je otišao na Kosmet da umiri tamošnje Srbe i sanira eventualne političke posledice Oliverovog ubistva. Ali može mu se itekako zameriti što je, planirano ili ne (zaključno sa onim otužnim i direktno prenošenim skupom u Lapljem selu), ova poseta pretvorena u neku vrstu političkog sleta predizborne manifestacije plebiscitarne podrške lokalnog življa liku i delu predsednika Srbije i SNS-a. Drugim rečima, pijetet i saučešće zbog Oliverove smrti odgurnuti su u potpuno drugi plan, a u prvi bespotrebno istaknuta predsednikova „hrabrost“ da – naravno, uz prethodno odobrenje prištinskih vlasti – na KiM uopšte ode.
Ali ubedljivo najneukusniji i najproblematičniji bio je višednevni defile po televizijama sa nacionalnom frekvencijom najrazličitijih „stručnjaka“ koji kao da su bili zaduženi da unapred i po svaku cenu odbrane aktuelnu vlast od svake sumnje i moguće odgovornosti za Oliverovu smrt. A oni najrevnosniji, sa najgledanije komercijalne televizije i par izrazito pro-režimskih tabloida, u tome su išli tako daleko da je ispadalo kao da je Oliver Ivanović, zapravo, ubijen samo zato da bi se „napakostilo“ Aleksandru Vučiću.
Svašta se u tim celodnevnim TV seansama moglo čuti. Optuživani su Albanci, teroristi, Amerikanci, NATO, pa čak i Rusi. Sejane su sumnje u sve i svakog – samo se pažljivo pazilo da ni senka sumnje ne padne na one koji su Olivera, mesecima, fizički, verbalno, lično i politički napadali i šikanirali.
Zapravo, takva degutantna „odbrana“ aktuelne vlasti potencijalno je mnogo gora i sumnjivija od najgorih opozicionih optužbi i aluzija koje su se tu i tamo pomaljale i, u suštini, rekao bih da je vlasti i samom Vučiću više škodila nego koristila. Odnosno, kod svakog iole razumnog posmatrača – dakle, ne govorim o onih milion i po zombiranih ili interesno povezanih SNS fanova i vernika – morala je da pobudi sumnju kako tu „nisu čista posla“ s obzirom na toliki trud da se po svaku cenu otkloni i sama pomisao na Ivanovićeve severnomitrovačke protivnike iz „Srpske liste“ i lokalnih kriminalnih krugova.
Oliver je, makar i posthumno, dobio najveću moguću satisfakciju. Ispratila ga je cela Mitrovica i ceo politički Beograd. To naravno nije i ne može biti uteha njegovim najmilijim, ali može i treba biti opomena svima onima koji misle da se politički sporovi mogu razrešavati mržnjom i nasiljem. U politici reči, čak i kada se ne izgovaraju sasvim ozbiljno, imaju vrlo ozbiljne i dalekosežne posledice. I zato, bez obzira na veličinu političkog uloga ili „plena“, sa teškim rečima treba biti vrlo oprezan i uzdržan.
Ostatak teksta možete pročitati ovde.
