„Šta se dešava kada umre pesnik? Odlazi neko ko je u nevažnim događajima koji nas ispunjuju nađe neku posebnost. Uvek sam Dejana Tijaga Stankovića smatrao pesnikom“, rekao je Marković.
On je dodao da su pesnici posebni ljudi, koji imaju pesničku dušu, pa ih vodi kuda ona želi, ali da se Stankovićev put završio prerano, u času kada je mnogo obećavao.
„Iza njega ostaju dela koja će nadživeti ovo vreme ili o ovom vremenu svedočiti kada ono prođe“, rekao je Marković.
Pisac Dušan Kovačević istakao je da je Tijago Stanković bio satkan od energije i šarma i pričao brzo kao da će nesto ostati nedorečeno i da je pisao dovoljno da ga javnost zauvek pamti kao pisca i dragocenu vezu Beograda i Lisabona.
„I danas kad čujem za Lisabon i Portugal ja vidim mladog i nasmejanog čoveka koji ulazi u ambasadu i kaze mi ja sam Dejan Stankovic drago mi je da vidim nekog iz našeg sveta“, rekao je Kovačević.
Urednik Stankovićevih knjiga Srđan Krstić rekao je da je Tijago imao „laku ruku“ – „pripovedao je kao neko ko je za to rođen“.
„Kroz tu njegovu laku ruku i laku priču i svakodnevnim događajima o ljudima koje sreće ulazila je prava umetnost i prava književnost“, rekao je Krstić i dodao da misli da Tijagu nagrade nisu potrebne, već je nagradama potreban on, da im vrati čitaoce.
Glumica Kristina Popović i reditelj Predrag Ličina govorili su o humoru Dejana Tijaga Stankovića.
„Sad bi mi rekao da budem kratak i jezgrovit, da ne davim ljude, da probam da pričam srpski, jer ljudi ne razumeju hrvatski“, rekao je Ličina.
Popović je istakla da će joj njegov humor nedostajati i ispričala anegdotu kada je u Hrvatskoj imao operaciju i dobio pet boca transfuzije krvi, te kada se probudio tražio domovnicu, jer je pun hrvatske krvi.
„Biće koje toliko voli zivot, svoje sinove, porodicu, kumove, prijatelje, komšiju i koji je toliko voljen i kao prijatelj i kao pisac. Uživao je u našim manama i vrlinama. Verovao je u ljude i mnogima je izvlačio kvalitete koje nisu ni znali da imaju“, rekla je Popović.
Istakla je da je Tijago Stanković bio hodajuća umetnost, a čitav njegov život umetničko delo.
Na komemoraciji je pušten kratak film sa njegovim izjavama u različitim emisijama, a na kraju pesma „Moja poslednja i prva ljubavi“ Tereze Kesovije.
Dejan Tijago Stanković rođen je 1965. godine u Beogradu, gde je diplomirao arhitekturu kojom se nikada nije bavio. Živeo je u Portugalu. Prevodio je dela Ive Andrića, Dragoslava Mihajlovića i Žozea Saramaga.
Objavljena su mu dela „Zamalek“, „Odakle sam bila više nisam“ i „Estoril“.
