Pre nekog vremena, na brdu iznad sela Prilepnica kod Gnjilana, jedan mlad čovek pokazuje rukom da bi trebalo da se zaustavimo. Sudarila su se dva skupa automobila stranih registarskih oznaka. Starija gospođa sedi na asfaltu i jednom rukom se podupire da ne padne. Muškarac pored nje gotovo leži po sredini puta. Dete sa licem u rukama naslonjeno na crni automobil. Stajemo. Supruga, lekar izlazi bez razmišljanja i opreza. Parkiram automobil malo dalje i stvara se gužva, grupica ljudi oko lekarke i povređenih. Pregleda stariju ženu, stavlja slušalice, opipava puls, prati joj pogled, nešto je pita i shvata da je žena ne razume. Možda ne razume srpski. Okreće se i prisutne pita: „Da li neko zna srpski“?
U tom trenutku prisutni shvataju da doktorka nije „njihova“. Grupica se razmiče, pregled se nastavlja, a „prevodilac’’ se traži. Pojavljuje se mlađi čovek, nešto tiše govori, udaljava se, odlazi, telefonira i progovra: „idite, zvao sam ambulantu“. Uplakano dete neko poliva vodom, mladić leži, starija gospođa teško diše i poneki put tiho jekne. Od lekarke se traži da ode sa mesta nesreće, a ona glasno ponavalja: „Molim vas, hoće li neko da mi kaže, da li je ova žena ispala iz kola?“ Opet tišina, a onaj koji je progovorio srpski nešto nekome objašnjava. Na kraju doktorka saznaje da povređena žena nije ispala iz automobila, i konačno shvata da je tu niko ne želi, da bi trebalo da ode i da nikome nije potrebna. Savija svoje slušalice i stavlja ih u džep, prolazi uzbrdo pored uplakanog deteta, kroz posmatrače nesreće.Ništa joj nije jasno, ona leči i albansku decu, dolaze u njen gračanički Dom zdravlja, poznato je da se mnogi leče u Beogradu – veruju više srpskim lekarima, dovijaju se da dođu do srpske zdravstvene knjižice… Zašto se onda ova, ne tako mala grupa ljudi u nevolji tako ponaša? Kako je moguće da ne žele pomoć, da su se i prolaznici solidarisali i ćute? Da li smo stekli pogrešnu i netačnu sliku donoseći zaključke na osnovu potreba onih koji koriste usluge srpskog sistema? Moguće je da nemamo uvid u stavove i mišljenje većine? Da li je ovo trenutak kada davljenik ne želi da pruži ruku onome za koga veruje da mu je neprijatelj, pa je odlučio da potone? Kako se pojavio bezdan između ove dve žene: jedne koja drugoj u svojim ušima čuje otkucaje srca i druge kojoj od tog slušanja, možda, zavisi život! Ima nečeg u ovoj siuaciji što bi se moglo primeniti na celokupne odnose Srba i Albanaca. Objašnjavajući položaj Dečana, Patrijaršije, Gračanice, Ljeviške i ostalog blaga našeg nasleđa okruženog albanskom etničkog većinom jedan stranac je rekao: srpska duša je zarobljena u albanskom telu! Može li se postaviti granica između te duše i tog tela? Da li je najava razdvajanja, razgraničenja, razmene teritorija između Srba i Albanaca doprinela da ova žena, a više njeni sunarodnici Albanci odluče da odbiju pomoć, pa makar to i života koštalo.Jesu li to uradile poslednje tenzije u ,eđusobnim nacionalnim odnosima? Gleda se prema Gnjilanu odakle pomoć ne dolazi, između ostalog jer je sistem propao, jer je Medicinski fakultet u Prištini pretvoren u vlasništvo nekoliko porodica i njihove dece i zovu ga opštim posprdnim imenom: „institut za majku i dete.“ Niko nije slušao nekadašnjeg kosovskog ministra Aljuša Gašija koji je dramatično upozoravao da je u nekom velikom metohijskom selu „smrtnostkrava nula, a smrtnost novorođenih beba sedamnaest“. Bilo je drugačije dok „oslobodioci“ 1999. nisu proterali srpske lekare, jednog od najvažnijih, profesora Andriju Tomanovića, oteli su sa radnog mesta. Do dana današnjeg o njemu se ne zna ništa, ali se zna da su njegovim nestankom mnogi životi izgubljeni. Hoće li se neki od ovih života ugasiti, danas iznad Gnjilana, ako „njihovi“ ne dođu, a Srbi su oterani?
Po ovoj strašnoj logici, nije teško pretpostviti, šta bi moglo da se dogodi, ako se krene u razgraničenje i razdvajanje, u vađenje naše duše iz albanskog tela. Sasvim su opravdane primedbe da su uradili sve da ubiju tu dušu, ali se ona ipak održala, a kako vreme protiče vidi se da su je ubijali i u sebi. Da li su tako ubijali i sebe?
U mestu Prilepnica, gde se i odvija ova mala lična drama, ili u obližnjem utvrđenom gradu Prilepac rođen je srpski knez Lazar. Od grada,komandanta Kosovskog boja vidi se još nešto kamenja, a poslednje srpske kuće zbrisane su odmah nakon rata 1999. Moguće da je sve to zajedno jedan važan deo naše duše i da on čuje kako kuca albansko srce. Penjemo se lagano uz brdo, vidik se širi, „njihova“ Hitna pomoć ne dolazi. Razdvojili smo se, nesrećni ljudi na putu čekaju spas.
Živojin Rakočević
