U autorskom tekstu za novi broj Nedeljnika Majer je opisao sedam teza o „balkanskoj patologiji“.
„Zato oni (balkanski lideri) obećavaju mnogo, a ostvaruju malo; primorani su da odlažu odluke ili da ih nikada ne donose. Ne rizikuju, dogovaraju se van javnosti i oslanjaju se na koterije prijatelja i porodice. Možda je najgori primer tužni neuspeh srpskih lidera da preuzmu stvari u svoje ruke što se tiče Kosova, dozvolivši tako da se to odlaže iz godine u godinu. Posebno je bilo nesrećno što su predsednici Vučić i Tači saopštili da se nadaju da će Tramp i Putin rešiti pitanje Kosova kada su se sreli prošlog meseca u Finskoj. Taj stav Vučića i Tačija predstavljao je ukidanje njihove dužnosti – Kosovo je njihova odgovornost“, napisao je Stiven Mejer.
„Lideri u regionu imaju naviku da pokušavaju da zadovolje velike sile, govoreći da su „preslabi i premali“ da se sami staraju o sebi, i redovno govore glavnim silama ono što ove žele da čuju. To instalira psihologiju slabosti i nemoći i ostavlja prostor za sanjarenja o spoljnoj dominaciji. Tako balkanski lideri ne moraju da snose posledice svojih odluka i nemaju nikakvu odgovornost“, navodi Mejer.
„Odluka zapadnih sila o tome koja od „političkih zajednica“ ima pravo da bude nezavisna bila je nepredvidiva, nestalna i nelogična. Crnoj Gori je „dozvoljeno“ od Zapada da održi referendum o nezavisnosti 2006. On je jedva prošao, ali Crna Gora je dobila pravo da postane nezavisna. I Kosovo je priznato kao nezavisna država od većine zapadnih i drugih vlada. Ali bilo kakav napor Republike Srpske da se izbori za nezavisnost od Bosne odmah je odbačen u zapadnim centrima“, piše Mejer, uz opasku da „Zapad nikada nije shvatio etničko pitanje na Balkanu“.
Celu analizu možete pročitati u novom broju Nedeljnika.
