Rad Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija u Prizrenu obnovljen je u septembru 2011, nakon što je ovaj rasadnik obrazovanih pravoslavnih Srba potpuno spaljen u martovskom nasilju 2004. godine.
„Posle 2004. godine Bogoslovija je nekoliko godina bila potpuno u ruševinama. Blagodareći, na prvom mestu Bogu, blagoslovu naše Svete Crkve i zalaganju vladike raško-prizrenskog Teodosija rad Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija u Prizrenu obnovljen je na Malu Gospojinu 2011. godine. Blagodareći Bogu, ušli smo u osmu godinu postojanja i rada obnovljene Prizrenske Bogoslovije“, podsetio je u razgovoru za „Svetigoru“ otac Isidor.
Danas u Prizrenu stalno boravi između 15 i 20 Srba, što je jako mali broj u poređenju sa ukupnim brojem stanovnika koji prelazi 150.000 u ovom gradu.
„Ono što mi učimo decu ovde u Bogosloviji i prve lekcije se tiču toga, jeste kako i na koji način poštovati i vrednovati ljude u čijem okruženju mi, ovde, živimo. Budući da smo ljudi koji veruju u Boga, znamo da, ako tražimo da neko poštuje našu veru i nas, onda, sa druge strane, moramo poštovati i veru drugog čoveka, poštovati drugog čoveka kao biće koje je Bog stvorio i na koje se, takođe, izliva Božija ljubav“ kaže otac Isidor i dodaje:
„To su neke prve i osnovne lekcije i mislim da je to i prednost Bogoslovije Svetih Kirila i Metodija u Prizrenu u odnosu na neke druge bogoslovije“.
U Bogosloviji u Prizrenu se uči albanski jezik, a otac Isidor to smatra jako važnim.
„Deca, makar na osnovnom nivou, moraju savladati albanski jezik jer ne možemo poreći okruženje u kojem živimo. Ono je, u ovom trenutku, ovakvo i treba se prilagoditi i pronaći način kako da živimo. Ovakva situacija nije nova u istoriji crkve. Mi znamo da su hrišćani ranijih vekova imali, možda, i teže situacije pa su pronalazili načine kako da opstanu sa ljudima koji su bili druge vere i druge kulture i da sa njima prožive svoj život. Smatramo da će i učenje albanskog jezika pomoći u tome da makar za malo, onoliko koliko je u našoj mogućnosti, ispoštujemo drugog čoveka, a u isto vreme, da nam to znanje pomogne da se snalazimo u društvu u kojem živimo“.
Tradicija da se prvog dana nove školske godine služi pomen caru Dušanu u njegovoj zadužbini kraj Prizrena, manastiru Svetih Arhangela gde se i održava prvi čas iz istorije srpske crkve nastavljena je i ove godine.
„Prizren je grad koji mnogo duguje našim srednjevjekovnim, slavnim precima, na prvom mestu caru Dušanu čije je grobno mesto upravo ovde. Najbolji način da započnemo svaku svoju školsku godinu je upravo odlaskom i pomenom na grobu cara Dušana i pokolonjenjem svetinji Svetih Arhangela kod Prizrena. Na ovaj način smo povezani i sa prošlošću i sa budućnošću jer pre toga služimo liturgiju, koja je odraz Carstva Božijeg, povezujemo u tom trenutku sve, kao jednu nerazdvojnu celinu. Nosimo nasleđe prošlosti i iščekujemo, delimično već doživljavajući Carstvo Božije. A najbolje mesto za to je manastir Svetih Arhangela gde deca, naročito polaznici prvog razreda, imaju svoj prvi čas, upravo pored groba cara Dušana, da znaju gde su došli, u kakavoj svetinji se nalaze, čemu težimo i ka čemu idemo“, kazao je otac Isidor.
Zamenik rektora Prizrenske bogoslovije nije želeo da detaljno komentariše navode predsednika Srbije Aleksandra Vučića sa nedeljnog skupa u Kosovskoj Mitrovici da „treba zaboraviti „nebesku Srbiju“.
„Ne bih se mnogo uplitao u politiku jer sebe ne smatram kompetentnim da govorim o tim pitanjima, ali ja se ne sećam da je predsednik Srbije posetio Prizrensku bogosloviju. Što se tiče odricanja od ’nebeske Srbije’, političari imaju svoju perspektivu kroz koju posmatraju i svet i državu koju vode. Kod njih se nada jedne države i jednog naroda ogleda kroz ekonomski, socijalni ili pravni napredak, što mi, kao ljudi crkve i pravoslavni vernici, ne sagledavamo na isti način. Izdvajanje ’nebeske Srbije’, koju pre treba okarakterisati kao Carstvo Božije, a ne neki prostor u kome, tamo na nebu, žive Srbi, predstavlja problematiku savremenog društva u globalu, ne samo na našem nacionalnom nivou. Sa tom izjavom predsednika neće se složiti ni jedan pravoslavni hrišćanin. Mi imamo pravo da se s tim ne slažemo jer je u pitanju deo našeg identiteta i duhovnog bića“, bio je jasan otac Isidor.
