„Tačka dva – jeste uporno istrajavanje na formiranju ZSO koja mora da bude i pravni i fizički okvir za prava našeg naroda, za njihovo političko organizovanje na KiM i za svaku vrstu podrške Republike Srbije koju nikad niko više ne može da spreči. Da ne razmišljamo hoće li neko da nam ukine platni promet, ili neće, da ne razmišljamo kako će da zabrane lekove da dođu do našeg naroda, kako će hrana da dođe, novine i sve drugo“ – druga je tačka plana za Srbiju srpskog predsednika Aleksandra Vučića.
Ono što Predsednik Srbije nije izgovorio jeste da formiranje ZSO podrazumeva formiranje u skladu sa kosovskim zakonom. To dalje znači puna integracija Srba na Kosovu u kosovski sistem.
ZSO bi, veruje se, što je stav koji se široko zastupa u srpskoj javnosti – rešila niz problema sa kojima se Srbi na Kosovu suočavaju, a koje pominje i sam Predsednik Srbije u tački dva svog plana.
Široj javnosti možda nije poznato – lekovi se u srpske zdravstvene institucije na Kosovu dopremaju u vidu humanitarnih isporuka i donacija. Srbi na Kosovu ne mogu da uzimaju lekove na recept u srpskim državnim apotekama na KiM. Iako je postignut dogovor u vezi sa uvozom, odnosnom registracijom lekova srpskih proizvođača na Kosovu, niz je problema usled kojih se srpski lekovi, prema kosovskom zakonu, „nezakonito“ dostavljaju u privatne apoteke na Kosovo.
Desetine fitosanitarnih sertifikata nisu usaglašeni, pa pojedini proizvodi i dalje ne mogu regularno da se „uvezu“ na Kosovo i građani su i u ovom slučaju praktično primorani na krijumčarenje.
Na Kosovo tokom 2018. godine nije stizala srpska dnevna štampa zbog taksi od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine koju je uvela tadašnja kosovska vlada. Kako je tada objašnjeno iz jedne od firmi koja distribuira štampu na Kosovu, pored takse zatraženo je i da na fakturi umesto „Kosovo“ stoji natpis „Republika Kosovo“.
Istina je da su neki od problema proistekli iz postignutih sporazuma (nesporovođenja, nepotpunog sprovođenja), njihovog različitog tumačenja od strana u dijalogu, dok su neki proistekli iz zaista jednostranih odluka Prištine koje je opravdavala tekućim procesom dijaloga.
Ovo je, međutim, samo deo problema sa kojima se Srbi na Kosovu suočavaju od 2013. godine i koji su, umesto da budu rešavani, gurani pod tepih i po potrebi korišćeni od strane Beograda i Prištine kako bi se izazivale krize i tenzije.
Zašto svi ovi problemi od značaja za građane i njihov kvalitet života nisu reševani u procesu dugom 10 godina?
Logični zaključci bi bili – ili vlasti nemaju kapacitete da reše ove probleme ili to ne žele (usled nezainteresovanosti i nedostatka suštinske brige o građanima). Nebriga, ali i prisila je ono što je obeležilo i početak integracije Srba na severu Kosova (2013. godine).
Kakva je sadašnjost?
Razlike u stavovima Beograda i Prištine su nikad dublje, posebno kada je u pitanju ZSO, a krize sve češće. Odlazak Srba sa Kosova je sve vidljiviji.
Kosovski premijer Aljbin Kurti je u više navrata bio glavni generator kriza na severu Kosova. Danas više nego ikada je vidljivo prisustvo pripadnika specijalnih jedinica Kosovske policije na severu Kosova. Priština na terenu sprovodi i pokušava da sprovede odluke koje se donose na prečac i koje ne uzimaju u obzir specifičnosti situacije u kojima se nalaze građani srpske nacionalnosti. Kriminalizuju se svi građani na severu Kosova zbog jedne grupe ljudi, a svaka zabrinutost tih istih građana podvodi se pod „uticaj Beograda“. Ključna poruka iz Prištine je da ZSO ne može da ima izvršna ovlašćenja. Aljbin Kurti je najveći protivnik ZSO-a bio i pre nego da bude na vlasti. Zajednica nuk kalon/Zajednica neće proći – bila je krilatica njegovog Samoopredeljenja. Za njega je sada ključni preduslov za formiranje ZSO – „obostrano“ priznanje.
Sa druge strane – Beograd ne vodi brigu o tome kako da predupredi situacije i korake Prištine koji neretko proizilaze iz procesa dijaloga. Aljbin Kurti jeste, ponavljam, glavni generator poslednjih kriza, ali proces dijaloga je trajao i pre dolaska Kurtija na vlast kada su takođe nastajali mnogi od problema za obične građane. Beograd više nego ikada rešavanje kriza pokušava barikadama gde su najistureniji obični građani, koristi sva sredstava da izmanipuliše srpskom javnošću na Kosovu i zloupotrebljava vezanost Srba na Kosovu (i emotivnu i institucionalnu) za državu Srbiju. Partokratija je najvidljivija upravo u srpskim sredinama na Kosovu. Ključna poruka iz Beograda je da ZSO ne može da bude nevladina organizacija.
I međunarodna zajednica nosi deo odgovornosti za ono što se događalo u dijalogu poslednju deceniju, dok se stiče utisak da su Sjedinjene Američke Države trenutno te koje su više zabrinute za prava Srba na Kosovu, nego što su to i Priština i Beograd.
Na ovo treba dodati i druge probleme srpske zajednice (a pojedini važe i za druge nevećinske zajednice na Kosovu) – nedostatak zdrave privrede, nebezbednost, izolacija, urušavanje obrazovnog i zdravstvenog sistema, život od političke krize do političke krize, problem imovine, povratka, zatvorenost kosovskog društva…
Nameću se nova pitanja.
Da li će ZSO u ovakvim okolnostima biti formirana?
To je gotovo nemoguće sve dok je najtvrđi protivnik Zajednici na čelu vlade u Prištini.
Ako i kada ZSO bude formirana – da li će kroz nju moći da se reše pomenuti problemi građana?
Sudeći po dosadašanjem procesu dijaloga i odnosu donosioca odluka u Beogradu i Prištini prema srpskoj zajednici na Kosovu – tako nešto je krajnje neizvesno.
Kome onda treba Zajednica srpskih opština?
Formiranjem ZSO sve tri pregovaračke strane bi imale adut za dalje korake ka potpunoj „normalizaciji“ odnosa, s tim što bi ZSO i olakšala srpskom predsedniku da pred javnošću opravda dalje korake u dijalogu, dok bi ugled Prištine posebno porastao u međunarodnoj zajednici, s obzirom na to da se Beograd sada percipira kao konstruktivnija strana. Međunarodna zajednica rešila bi, po sopstvenom uverenju, goruće probleme i sve učestalije krize na ivici sukoba između Beograda i Prištine i to u jeku teške geopolitičke situacije.
Interesi pregovarača i srpske zajednice na Kosovu, međutim, nisu istovetni.
Ukratko – Srbima na Kosovu je potreban bolji kvalitet života. Ne specijalne jedinice Kosovske policije, ne barikade, ne zabrana srpskih ličnih karata ili tablica, ne vladavina straha, ne partokratija, ne konrstruktivna dvosmislenost, ne integracija po potrebama Beograda i Prištine i međunarodne zajednice i ne odluke protiv njihove volje.
Blisko mi je uverenje da ni Beograd ni Priština ne žele punu snagu i nezavisnost kosovskih Srba, što se promoviše budućom ZSO. Da je jačanje srpske zajednice i njen ostanak na Kosovu bila istinska namera, mnogi problemi sa kojima se suočava bi tokom procesa dijaloga i poslednjih deset godina bili rešeni. Umesto toga čekamo „spasonosno“ rešenje (ZSO), a odlazak Srba sa Kosova je sve vidljiviji.
