„Nema sumnje da će Velika Britanija preko svog specijalnog zastupnika za Zapadni Balkan, a moguće i kroz još neke ličnosti na drugom nivou pregovaranja biti prisutna i korisna“, odgovorio je direktor Foruma za etničke odnose Dušan Janjić upitan za značaj i ulogu Velike Britanije u daljim pregovorima Beograda i Prištine.
„Samo da podsetim da Stjuart Pič može da angažuje i angažovaće Ketrin Ešton, Roberta Kupera, one ljude koji su doveli do potpisivanja prvog Briselskog sporazuma. U pitanju su naročito važne osobe koje su omogućile mehanizam praćenja potpisanih sporazuma, a koji je ukinut kada je došla Mogerini. Dakle, to je prvi doprinos koji će britanski tim dati pregovorima, verovatno obnavljanje Kancelarije EU za praćenje primene dogovora. Drugo, fokus Velike Britanije će u toj podeli rada biti na borbi protiv korupcije, organizovanog kriminala i pitanjima bezbednosti. To je do sada bilo defektno i nije postojala bilo kakva oficijelna komunikacija između Prištine i Beograda oko pitanja bezbednosti, a ona se mora uspostaviti. Dalje, to je jako važno zbog nesporne saradnje Velike Britanije, EU i SAD na sankcionisanju onih ljudi koji će doći na te liste sankcionisanja. Jedna takva lista je već poznata i obuhvata većinski Srbe sa severa Kosova“, rekao je on.
Velika Britanija je u prehodnim ciklusima i stadijumima dijaloga Kosova i Srbije bila unutar Evropske unije, podseća novinar iz Prištine Ljeart Hodža.
„Bilo je za očekivati da će Zapadni Balkan, a time i dijalog Beograda i Prištine, za Veliku Britaniju sada biti poseban spoljnopolitički izazov. Imenovanje generala Piča se dogodilo možda ne njegovo lično insistiranje, ali je bilo očekivano da će London imenovati izaslanika za Zapadni Balkan i tako pokušavati da učestvuje u ovom procesu, pošto su i ranije imali snažnu ulogu, ali su bili deo Evropske unije. Tako da njegovo imenovanje treba i sa te tačke gledišta da se razmatra“, smatra on.
Britanija nije imala do sada samostalno veliki značaj u pregovorima, niti se očekuje da će se njen značaj povećati u međuvremenu, kazao je za RTV Kim politikolog Ognjen Gogić.
„Velika Britanije je izašla iz Evropske unije, a bila je ranije deo pregovaračke politike EU prema Balkanu, odnosno pregovora Beograda i Prištine. Ona sada pokušava da se pozicionira kao samostalni igrač i ne očekujem da će dobiti neku značajnu ulogu, jer nemaju ulogu u pregovorima kao drugi akteri – SAD i EU“, kazao je on.
Kako sada stvari stoje, značajne pomake u dijalogu ne treba očekivati pre jeseni ove godine, a svakako ne pre završetka izbornog ciklusa u Srbiji. Čini se da se SAD, EU i Velika Britanija slažu sa ovim vremeskim okvirom, ali ne treba očekivati da ovo vreme neće iskoristiti za međusobne i međunarodne konsultacije, a izgleda i da im je stav po pitanju Kosova sličan.
“Oni imaju identičan stav. Ostaje samo jedna jedina razlika, jer kada su Ketrin Ešton i Britanci vodili taj proces, tada se nije insistiralo na krajnjem rešenju, nije se postavilo to pitanje međusobnog priznanja, to je nešto što je Amerika dobrim delom plasirala, pogotovu u doba Trampa. Sa druge strane, i Evropska unija je upala u tu zamku, tako da je potpuno zaboravljeno ono što piše u Briselskom sporazumu, a što de fakto vodi ka tome da se pitanje priznanja ili nepriznanja ostavi da bude krajnji rezultat pregovora ili da se ide na neku forumulu priznanja postojanja, a ne potpunog priznanja Kosova od strane Srbije. Međutim, akcenat će se staviti na ono što su najnoviji predlozi iz Amerike, a Britanija prihvata i tu je ser Pič izuzetno važan, da sve zemlje NATO-a priznaju Kosovo. To onda znači da se menja i odnos Slovačke, Grčke, to su sve države EU koje nisu priznale Kosovo. Znači, naglasak će biti na uvođenju Kosova u NATO, u očekivanju da će Srbija možda i pre toga ući u NATO“, rekao je Dušan Janjić.
Na prvi pogled, izgleda da je stav ser Stjuarta Piča o Kosovu drugačiji od američkog, kazao je Ljeart Hodža i dodao:
„Međutim, smo svi bili svedoci da su za vreme administracije Donalna Trampa razlike bile mnogo veće, čak i između SAD i EU. Za očekivati je da će Velika Britanija imati neke svoje interese ovde pošto, jednostavno, nema istu spoljnu politiku kao EU, ali dijalog nije došao do tog nivoa pregovora, nije u odlučujućoj vazi da bi različiti stavovi mogli da utiču na njegov konačan ishod ili na rok u kome bi se dijalog okončao. Na prvi pogled, oni mnoge stvari gledaju drugačije, ali ne vidim da se nešto suštinski razlikuje“, kazao je on.
Ognjen Gogić podseća da se ser Pič do sada nije naročito izjašnjavao o ličnom stavu prema Kosovu.
„Može se pretpostaviti da je njegov stav sličan stavu SAD, odnosno da on, kao izaslanik Velike Britanije, očekuje međusobno priznanje Beograda i Prištine. Treba imati u vidu da Pič nije izaslanik za pregovore između Beograda i Prištine, on je izaslanik za Zapadni Balkan, pa će se, u određenoj meri, baviti Kosovom i Srbijom, Bosnom, a verovatno i Crnom Gorom, pošto su sve to kritične tačke. Verovatno neće biti toliko detaljan u zahtevima i predlozima koje će iznositi, pošto ima širi pogled na čitav Balkan. Ali, verovatno će se njegov stav o svim tim pitanjima podudarati sa stavom koji zastupaju SAD“, smatra on.
Velika Britanija je nakon Bregzita došla u poziciju da preispita i potvrdi svoju spoljnu politiku, što je na izvestan način dovodi u poziciju potencijalnog otklona od one EU, a naročito Nemačke i Francuske ponaosob.
„EU nema geostrategiju, zbog toga kasni i po pitanju Ukrajine. Britanija je tu vrlo jasna, ona ima dvostruku ulogu. Jedna je uloga članice NATO-a i tu spada borba protiv organizovanog kriminala, a drugo uloga je da je napravljena ta svetski važna alijansa: Amerika, Australija, Velika Britanija. To je sada nuklearno najmoćniji savez, on kontroliše Pacifrik. Zapravo to je jedina sila koja može da se suprotstavi Rusiji, na primer, oko Ukrajine. Francuska se pokazala, što je i ranije bilo jasno, da je zapravo nekadašnja velika sila, čiji političari ne mogu da se oslobode toga da su važni, ali njihove inicijative uglavnom nisu prepozantljive. Tako da je trougao koji će faktički raditi: Berlin, London i Vašington. Berlin će se mučiti sa svojim evropskim partnerima, to je ono što je otvoreno rekao i Bajden posle susreta sa kancelarom Nemačke. On je vrlo jasno kazao da Amerika, Nemačka, a to znači i Britanija, neće dugo da se bave regionom, oni očekuju da u naredne dve do tri godine zemlje Zapadog Balkana zapravo dovrše svoje, da kažem nesporazume, da se nađu u NATO-u, pa i u Evropskoj uniji, što nije nemoguće“, zaključio je direktor Foruma za etničke odnose iz Beograda Dušan Janjić.
Francuska i Nemačka i dalje rade unutar dijaloga EU, podsetio je Ljeart Hodža.
„Od 2018. godine pa nadalje, a posebno pod Angelom Merkel, imali smo insistiranje da se brže dođe do nekog rešenja između Kosova i Srbije. Ali, dve strane (Beograd i Priština) tada nisu bile spremne. Ne može se za sada reći da je Velika Britanija pretekla Nemačku i Francusku, pošto je EU i dalje strana koja olakšava dijalog, posreduje u dijalogu i u tom procesu ponovo ima potpunu podršku SAD i to je izričito rečeno mnogo puta. Ako Velika Britanija ima neki neki svoj interes, sumnjam da može da ga sprovede van okvira dijaloga koji se odvija posredstvom EU“, rekao je Hodža.
„Velika Britanija je napustila EU i nije deo jedinstvene spoljne politike koju Evropska unija vodi prema Zapadnom Balkanu“, smatra Ognjen Gogić.
„Britanija sada traži svoje mesto, jer želi da pokaže SAD i Evropskoj uniji da se nešto pita, ne želi da bude marginalizovana. Kada je reč o Francuskoj i Nemačkoj, njima nisu potrebni posebni izaslanici, one imaju čitav aparat EU iza sebe i svoj stav o Kosovu definišu kroz EU. Na kraju krajeva, one mogu da utiču na pridruživanje Kosova i Srbije Evropskoj uniji što predstavlja glavni podsticaj dijalogu, a to Velika Britanija nema. Nemačka i Francuska, odnosno EU, je mnogo moćniji akter na Balkanu nego što je to Velika Britanija“,naveo je Gogić.
Da li će prisustvo ser Piča na mestu jednog od najviđenijih igrača za zapadnobalkanskim stolom ubrzati partiju i doprineti da se desetine, ako ne i stotine sastanaka na tehničkom nivou između Beograda i Prištine zamene političkim dijalogom koji treba da dovede do toliko pominjanog okončanja pregovora i sveobuhvatnog rešenja odnosa, ostaje da vidimo.
Svojevremeno ni Bugarska, Rumunija, Slovačka, Mađarska, a posebno Poljska nisu bile po pitanju neophodnih unutrašnjih standarda spremne da uđu u EU, ali su primljene iz bezbednosnih razloga. Za sada, niko ne naglašava te razloge u kontekstu Zapadnog Balkana, ali zbog suzbijanja prevashodno ruskog i, potom, kineskog uticaja prepoznaje se mantra koju su velike sile već jednom upotrebljavale. Ukoliko se ponovo slože, manji igrači će se „uklopiti“, oni ne mogu protiv toga.
