„Njen trag u životu svetinje, biće dugo prisutan„ o igumaniji koja je šezdeset godina provela u Patrijaršiji, brinući o majci srpskih crkava, sirotinji i trpeći sva velika iskušenja koja su pogadjala narod i svetinju.
„Ja ostajem ovde, a vi kako hoćete idite ili ostanite„ rekla je igumanija, svojim mladjim sestrama kad je bilo najteže i možda tim rečima i odlukom spasila ovu veliku svetinju„ posvedočio je patrijarh Irinej i naglasio kako je mnogo učinila za duše vernika koje su ovde dolazile.
Opelo u crkvi Svetih Apostola koja se nalazi u kompleksu crkava Pećke Patrijaršije, gde se ustoličavaju srpski patrijarsi služili su sa patrijarhom Irinejem, episkop budimljansko-nikšićki Joanikije i raško-prizrenski Teodosije sa svestenstvom i monaštvom.
Preko dvesta ljudi, pridošlih sa raznih strana, od Beograda do Kosovske Mitrovice, Srba povratnika i raseljenih Pećanaca oprostili su se od igumanije Fevronije koja je rodjena 1921. godine u okolini Brčkog i sa devetnaest godina otišla u manastir.
Profesor Zoran Ilić kaže da je mudra starica pećka stigla svojom tihom ličnošću da bude živo prisutna u mnogim ljudima.
„Ostavila nas je zamisljene i tužne, pomalo sirote u krajnje neizvesnim vremenima“, smatra ovaj profesor sa Poljoprivrednog fakulteta.
Tiha priroda, dugi i uporni rad i beskrajna trpeljivost odlikovali su igumaniju. Ta generacija ženskog monaštva u periodu komunističke Jugoslavije, upravo tim vrlinama, sačuvala je neke od najznačajnijih svetinja i kulturnih dobara. Te sposobne žene, pored ideologije, na Kosovu i Metohiji našle su se na udaru ekstremnog albanskog nacionalizma, koji je decenijama, radio i protiv ličnosti i protiv svetinja.
Paljevina Pećke Patrijaršije 1981. godine bila je jedan od najtežih udaraca, a oduzeta zemlja i imanje ostala su nevraćena, u najvecoj meri, do dana današnjeg.
„Ja sam izgubila stub i oslonac. Lično sam malo kasno preoznala njenu veličinu“, kaže igumanijina rodjaka Radojka Babić.
Na opštem planu, gubitak je veći jer grad Peć i Pećanci nisu ispratili, onako kako bi trebalo, jednu od najvažnijih ličnosti ovog mesta. Iako su bili prisutni, lokalni srpski i albanski funkcioneri, osećala se pustoš jednog nestalog i ubijenog grada. Tu realnost uporno su svojim glasnim psovkama na srpskom jeziku, dok je opelo trajalo u crkvi, potvrdjivala tri albanska mladića. Bez reči ih je posmatrao kosovski policajc, uz komentar da se plaši da ne pridju bliže reci Bistrici i kamenjima ne polupaju automobile.
I ovaj dan tihe igumanije Fevronije, nije prošao bez onoga što ga je čitav život pratilo. Ipak, na kraju, sve govori da tihi ljudi glasno odlaze i da njihove poruke i život ostavljaju snažni ljudski i duhovni trag.
