U Francuskoj posebno, a onda i u Nemačkoj i širom Evrope, pa i ovde u Beogradu, pojavio se jedan val protiv establišmenta.
To je momenat odrastanja, kada se društva više ne boje ratova u svojim dvorištima i ustaju protiv drugih nepravdi, stvarnih ili ne.
Francuzi i Nemci, demonstranti 1968. godine su stavili tačku na rat koji je formalno završen 23 godine ranije.
Kroz dve godine će biti navršeno 23 godine od završetka rata u Bosni i Hercegovini. U paralelnim vremenima, Bosna i Hercegovina i Srbija bi trebalo da budu Francuska 1966. godine, u kojoj još uvek vlada De Golovski establišment. Kroz dve godine bi trebalo biti obuhvaćeno u demonstracijama u kojima studenti traže socijalnu pravdu i kraj posleratnih establišmenata.
Teško je da će se to desiti ne za 2 već i za 22 godine.
2.
Ratovi su na ovim prostorima nezavršeni jer su neizgrađeni mirovni odnosi među državama. Štaviše, i same države su neizgrađene. Bosna i Hercegovina se održava već više od 20 godina na jednom mirovnom sporazumu (Dejton), a ne na Ustavu, koji bi bio donet građanskim konsenzusom. Srbija još uvek funkcioniše sa pozicije da je Kosovo njena autonomna pokrajina. Kosovo funkcioniše sa ubeđenjem da su četiri severne opštine nastanjene Srbima, i pod kontrolom Srbije, zapravo njen funkcionalni deo.
U Bosni i Hercegovini već dvadeset godina se nešto razgovara ili pregovara, oko nekih administrativnih linija, kantonalnih obaveza, ovoga ili onoga. U toj državi se ništa ne može odlučiti normalnim administrativnim putem: administrativne odluke moraju biti pre toga ispregovarane. Pa tako, ako neki moj rođak sa Kosova želi otići na svadbu rođaka u Sarajevo, njegova viza mora biti odobrena od Saveta ministara BiH, možda istog dana kada i predlog budžeta za narednu godinu ili predlog ratifikacije nekog međunarodnog sporazuma.
Kosovo i Srbija pregovaraju od 2010. godine, bez pregovaračkih principa. Već dve godine se bave u Briselu, na tobožnjim teškim pregovorima, pitanjem sa kojim registarskim tablicama mogu kosovska vozila ući u Srbiju, koliko to košta sa jednim, a koliko sa drugim. Svaki put kada se vraćaju sa pregovora, kosovski pregovarači ukazuju kako su došli do istorijskih dogovora.
Narodi u Bosni i Hercegovini nisu bliži jedni drugima nego što su bili pre 20 godina. Kosovo i Srbija suštinski nisu u boljim odnosima nego što su bili pre 15 godina. Na samom Kosovu, Srbi su udaljeniji od Albanaca nego ikad posle rata. Nova srpska politička elita na Kosovu su seoski klinci koji su bili u pubertetu kada je rat završen i sve što znaju o Albancima je jedna enklavizirana verzija TV vesti.
3.
Stagnacija je na Kosovu proizvela jednu političku elitu na vlasti, u većini kriminalizovanu, u kojoj vlada model Zmije.
Niskog obrazovanja, velikih prohteva i još veće agilnosti i upornosti u hvatanju institucija države, model Zmije je sada establišment ove nove države. Taj model se hrani ne samo iz sopstvenih izvora primitivizma i upotrebe sile, već i sa dva bitna faktora. On je hranjen od strane međunarodne zajednice, koji u njemu vidi garant stabilnosti, kao i garant za privid uspeha u Evropskoj spoljnoj politici sa takozvanim dijalogom Prištine i Beograda. (Oni koji se sećaju Dejtona, prisetiće se kako je Milošević postao odjednom garant stabilnosti za dobar deo Zapada).
Ovaj model je hranjen direktno, takođe, iz Beograda. Držanjem od svetskih institucija izolovanog Kosova, sadašnjoj vlasti u Beogradu je najbolji partner model Zmije. Model Zmije, u svom primitivizmu, je garant da će Kosovo biti subordinirana strana u pregovorima. Model Zmije, sa konstantnim novim optužbama i specijalnim sudovima, je zapravo najpotrebniji sadašnjem Beogradu, da bi dokazao moralnu i političku nadmoćnost. Sa modelom Zmije, sadašnja vlast u Srbiji ima osigurana još dva uspešna izborna ciklusa, barem što se tiče Kosova i Evropske unije.
4.
Jednog dana, međutim, mora doći do kraja ratova, mora doći do naše 1968. godine, izborne ili demonstrativne. Mora se reći kraj establišmentima.
To izgleda teže nego nekada Francuzima i Nemcima. Kod njih je bilo jasnih dobitnika i gubitnika ratova, jasnih granica, a nakon toga i jasnih projekata da se ratovi ne ponove. Ti projekti su stvorili Evropsku uniju.
Ključ za budućnost se mora tražiti od svih, ali najviše se mora tražiti u Beogradu. Ovo je glavni grad zemlje u kojoj još uvek žive međusobno isključive istine.
Srbija podržava deklarativno Bosnu i Hercegovinu, ali isto tako i status quo koji ne omogućava da ova zemlja bude funkcionalna.
Srbija se zalaže za „dijalog o normalizaciji“, ali je protiv međunarodnog identiteta Kosova kao članice UN, što je zapravo litmus test normalnosti odnosa.
Srbija je zemlja koja vodi pregovore o učlanjenju u Evropsku Uniju, a ujedno je zemlja u kojoj većina stanovništva, te glasača za partiju na vlasti, daleko više voli Rusiju, i to Putinovu.
U poslenjih 70 godina, zemlje Evrope su završavale svoje ratove uspostavljanjem zajedničkih vrednosti u oblasti bezbednosti, demokratije, privrede. U tih 70 godina, ratovi su završavani učlanjenjem u NATO i-ili Evropsku Uniju. Za Kosovo i Srbiju, to izgleda mnogo teže: Srbija može ali neće u NATO. Kosovo hoće, ali zbog Srbije (posredno Rusije) ne može. Još komplikovanije je članstvo u Evropskoj Uniji. I takođe članstvo u UN: tu ne dâ Rusija, dok ne odobri Srbija.
5.
Srbija može biti uspešna sa Zmijom. Ali onda treba definisati uspeh. Sa ovim modelom, Srbija neće normalizovati odnose sa Kosovom. To se nekom u Beogradu može sviđati, ali se sreća Srbije ne može izgraditi na nesreći Kosova. Kosovo može još malo vremena pod modelom Zmije, ali je taj model , koji upotrebljava javna sredstva za personalno bogaćenje jedne kriminalizovane strukture, osuđen na propast, i to brzu.
Perspektiva nijedne od tri zemlje, Srbije, BiH i Kosova ne može biti konzerviranje konflikata, niti iluzija o vanevropskim perspektivama (u vidu Rusije ili političkog Islama).
Perspektiva svih je kraj ratova, onih u kojima se više nećemo bojati da će se ponoviti.
