Kad god se u javnosti pokrene razgovor o dijalogu i izgradnji poverenja, gotovo odmah upadamo u zamku formalnosti. Okrugli stolovi, paneli i deklarativni projekti često od nas zahtevaju da govorimo sa pozicija svojih unapred dodeljenih uloga – kao predstavnici određenih grupa, nosioci identiteta ili zastupnici specifičnih stavova. U tom procesu, paradoksalno, najteže je doći do onog najjednostavnijeg: do čoveka koji sedi preko puta nas.