U Belom Polju danas živi 20 povratnickih porodica iako je nakon martovskog pogroma izgradeno 70 kuca za povratnike. Mali je broj onih koji tu i žele da se vrate jer im je nebriga društva i države, kako kažu, ugasila želju za povratkom. Momcilo Savić jedan je od onih koji su 18. marta 2004. godine po drugi put od završetka rata, proterani iz Belog Polja. „Sećanje na martovsko nasilje risutno je i danas. Moraće još mnogo vremena da prođe da bismo bar malo na to zaboravili. Sećam se da je petoro najteže povredenih prebaceno u prizrensku bolnicu a ostale, lakše povredene, lečili su italijanski lekari KFOR-a u njihovoj bazi gde smo svi bili evakuisani. Uvek treba da se secamo 17. i 18. marta 2004. godine kao signal da to više nikada ne sme da se desi“, rekao je Savić. On kaže da je martovski pogrom u Belom Polju najveće posledice ostavio po povratak raseljenih jer su stanovnici izgubili želju da se vrate. „Ušao je veliki strah u narod. Mnogi su otišli samo par dana posle martovskog pogroma jedva cekajuci da se sklone iz kriznog žarišta. Ostao sam ja i još sedmoro ljudi koji smo želeli da očuvamo proces povratka. Zato smo uspeli da uz pomoć Italijana izgradimo novi parohijski dom u kome smo živeli sve dok naše kuće nisu ponovo bile obnovljene“, rekao je Savić. Tokom pogroma u Belom Polju je potpuno spaljena Crkva Roždestva Presvete Bogorodice.
