Jedan od razloga zašto je Alternativna razgovarala sa njim jesu korice pobrojanih knjiga koje je on dizajnirao. Drugi je njegova knjiga „The cover is good to go“.
Peđa Marković se profesionalno bavi dizajnom više od 10 godina.
„Primarno nisam hteo da to bude knjiga iz koje će da se crpe informacije, nego sam samo hteo da imam štampani portfolio. Ubacujući stare radove, zapisivao sam rečenice, nastala su poglavlja i tako je nastala knjiga koja hitno mora da se apdejtuje, jer sam zapostavio aktuelne projekte, a koji su moćni i zaslužili su da budu u knjizi“, kazao je on u najnovijem podkastu Alternativne.
Peđa je i Mitrovčanin, muzičar, NFT umetnik, istoričar umetnosti sa masterom iz grafičkog dizajna.
„Počeo sam da radim logoe, brzo sam to izgustirao i počeo sa veb dizajnom. I to sam brzo izgustirao, ali nekako me je situacija navela da krenem sa koricama, aploadovao sam neke radove na Behance-u i to je nekako krenulo, radio sam foto manipulacije, ljudi su videli to, Pol Vortingtong me je angažovao, tražio je da ideju za plakat stavim na koricu“, kazao je on.
Iako posebno voli dizajn u pank-grandž stilu, korice koje je dizajnirao odudaraju od njegovih preferencija.
„Tu su zaslužni i klijenti, jer traže određene korice. Neki dođu sa idejom, neki nemaju ideju… Ono što se vidi na mom sajtu je upravo ono što sam ja direktorisao – ideja i artwork“, objasnio je Marković.
Do saradnje sa izdavačkom kućom „Hartvik“, odnosno Penelopom Skaj, došlo je pre više od 10 godina.
„To je bio period kada sam se takmičio da uradim najbolju koricu koja bi pobedila i uzela taj neki novac. Tu sam pobedio… Ona (Penelope Skaj) kaže da su korice te koje su trigerovale prodaju, što se tiče prve knjige. Odgovorno tvrdi da su korice odgovorne za prodaju. Već 10 godina ima kako sarađujemo“, dodao je on.
Najizazovnije mu je da radi, kaže, kada neko pokušava da ga izbaci iz zone komfora.
„Ovo je moja zona komfora – te neke grandž stvari, teksture“, kaže, dodajući da ga kod grandž stila privlači to što „ima dušu“.
„Odiše nekom trajnošću, nije flet, ne izaziva neki osećaj epifanije, a sve što je čisto i epifanično vremenom ne može da bude tako čisto nego dobija prljavštinu“.
Najlepši deo procesa dizajna za njega je kada se, kako kaže, „izgubi“.
„Početna faza je postavljanje lejauta, to je belo, ali bežim od toga, pa neka bude siva. Razmišljam, crtkaram, brišem, ulazim u taj neki OCD, hajde ovo, hajde ono.. I u tom procesu se izgubim i prođe možda šest sati, ne osetim. I bukvalno, kao, udahnem duboko i shvatim da je gotovo. Onda se vraćam na početak i opet brige, pa se odaljim od kompjutera, gledam izdaleka kako to izgleda, zatvorim oči, zaboravim na sve, pa ih otvorim, da se iznenadim, prijatno ili neprijatno, kako god. Obavezno mora da prenoći taj dizajn, može da bude samo jedna noć, ali dešava se i više noći da čeka, da vidim da li je to – to. U jednom momentu mora da se stane. Što jednostavnije, to bolje“.
„Trebalo mi je tri godine žrtve… Realno, niko nije verovao da ću da uspem. Održala me je želja, volja. Kada nešto voliš, tome ćeš da se posvetiš“.
Granice preko kojih ne ide opisuje kao kopiranje i sopstveni mir.
„Prva se spominje u knjizi, kopiranje. Desilo se da sam morao da iskopiram samog sebe. Druga se tiče nekog mog personalitija, gde jednostavno neću da me zezaš. Klijenti traže svašta. Da mi ne znam kakav novac ponudi, ako to prelazi granicu moje smirenosti“…
Otud i savet onima koji počinju da se bave poslom kojim se Peđa bavi.
„Ako počinju zbog novca, ne treba uopšte da počinju. Novca ima. To što imaš u srcu moraš da izneseš odmah, ne sutra. Sad kreni, sutra će već biti kasno za sve“.
On smatra da je onima koji sada kreću sa frilensingom „mnogo teže“.
„Realno, jer moraju da plivaju sa svima nama koji smo iskusni. Za svakog će imati posla. U koordinatnom sistemu vrednosti svako će da dobije nešto što traži, samo nas čeka da ga uzmemo“, dodao je Marković.
Peđin porfolio je dostupan OVDE.
