Radošević (57) je juče posvedočio da je, zajedno sa fotoreporterom Tanjuga Vladimirom Dobričićem, u rukama OVK, uz povremeno zlostavljanje, proveo 41 dan, od 18. oktobra do 27. novembra 1998, pre nego što su obojica pušteni posle pritiska medjunarodne zajednice.
Odgovarajući na pitanja Tačijevog branioca Grega Kihoa, Radošević je izjavio da tokom zarobljeništva nije video Tačija, ni druge vodje OVK za koje je tada znao.
Rekao je da je Tačija (54) „prvi put video juče“ u sudnici, ali je napomenuo da su mu vojnici OVK, kada su ga 1998. zarobili, bili oduzeli naočare i da se tada „nije trudio da prepozna ljude“
Jednog od starešina OVK, s kojima je razgovarao i koga je nazvao Student, svedok je, medjutim, opisao kao „obrazovanog“, sličnog „političaru“, tada starog „25-26 godina“ godina.
Student ga je, kako je rekao, obavestio da su on i Dobričić prvo bili osumnjičeni za špijunažu, a potom osudjeni na po 60 dana zatvora zato što su bez dozvole ušli na teritoriju OVK, ali da „neće još dugo ostati“ u pritvoru.
Po optužnici, medjutim, Radoševića i Dobričića ispitivali su Tači i Fatmir Ljimaj, a kasnije su lagali medjunarodne predstavnike da je novinarima bilo sudjeno.
Da sudjenja nije bilo, juče je u glavnom iskazu potvrdio Radošević.
Tačijev branilac tvrdio je, tokom današnjeg unakrsnog ispitivanja, da je Radošević „sve što je kao novinar video na terenu prenosio“ generalu VJ Dušanu Samardžiću, tadašnjem komandantu Prištinskog korpusa, koji mu je bio rodjak.
Radošević je odgovorio odrečno.
„Svom rodjaku niste davali informacije o OVK“, pitao je Tačijev advokat.
„Ne“, uzvratio je Radošević.
Tokom jučerašnjeg iskaza, Radošević je ispričao da mu je, neposredno pošto je bio oslobodjen, general Samardžić preneo da je, u jednom presretnutom razgovoru, Tači rekao političkom predstavniku OVK Ademu Demaćiju da će pritvorene novinare ’pustiti kada ja hoću, a ne kad mi kažu’“.
„Vi i Dobričić ste prikupljali informacije za Službu državne bezbednosti Srbije, kao što je Dobričić radio u Hrvatskoj i BiH, a novinarske legitimacije ste koristili kao pokriće“, insistirao je Tačijev branilac.
„Nije tačno, bar za mene, a za njega – kako hoćete“, odvratio je Radošević.
Kiho je tvrdio i da je fotoreporter Dobričić – koga je nazvao „tvrdim nacionalistom“ i „četnikom“ umešanim u ratne zločine u Hrvatskoj i BiH – bio „doveden na Kosovo kako bi prikupljao informacije o OVK“, a da je Radošević „bio zadužen da mu pomaže“.
„To nije tačno“, odgovorio je Radošević, ponavljajući da nije znao šta je Dobričić radio u Hrvatskoj i BiH, da „nije voleo tog čoveka“ i da je s njim samo kratko vreme radio.
Tačijev branilac je prethodno opširno citirao izveštaje srpskih službi bezbednosti, ali i dnevnik generala Ratka Mladića, o Dobričićevoj umešanosti u kriminal i zlodela u Škabrnji kod Knina 1991.
Radošević je ponovio da su pripadnici OVK „uglavnom dobro“ postupali prema njemu, ali je ostao pri iskazu da su mu, u nekoliko incidenata, cev puške „nabili u usta i u oko“, pretili mu nožem, „malo ga šamarali“ i zlostavljali.
Svedok je opisao i da je u pritvoru, za koji pretpostavlja da je bio u selu Klečka, video i čuo kako vojnici OVK prebijaju dvojicu srpskih policajaca.
Zajedno s Tačijem, za zločine nad Albancima, Srbima i Romima u više od 40 pritvora OVK na Kosovu i u Albaniji optuženi su i tadašnji članovi Glavnog štaba OVK Kadri Veselji, Redžep Seljimi i Jakup Krasnići.
U 10 tačaka, Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići optuženi su za: progon na političkoj i etničkoj osnovi, zatvaranje, nezakonito hapšenje i pritvaranje, druge nehumane postupke, okrutno postupanje, prisilni nestanak, mučenje (dve tačke) i ubistva (dve tačke).
Ta zlodela počinjena su, po optužnici, u četrdesetak pritvoreničkih centara OVK na Kosovu i u dva pritvora u severnoj Albaniji.
Krivična dela iz optužnice kvalifikovana su, u šest tačaka, kao zločini protiv čovečnosti, a u četiri tačke kao ratni zločini.
Za te zločine, po optužnici, Tači i saoptuženi snose i individualnu i komandnu odgovornost.
Prema optužnici, Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.
Cilj tog zločinačkog poduhvata bilo je preuzimanje kontrole nad celim Kosovom nasiljem nad svima koje je OVK smatrala protivnicima – Srbima, Romima i Albancima proglašenim za „izdajnike“, „špijune“ i „kolaborante“ sa srpskim vlastima.
Kao saučesnici u zločinačkom udruženju, u optužnici su navedeni i oficiri OVK: Azem Sulja (Syla), Ljah Brahimaj (Lahi), Fatmir Ljimaj (Limaj), Sujelman Seljimi (Sylejman), Rustem Mustafa (Rrustem), Šukri Buja (Shukri), Ljatif Gaši (Latif Gashi) i Sabit Geci.
Optuženi su, u vreme obuhvaćeno optužnicom, bili članovi Glavnog štaba OVK: Tači kao politički komesar, kasnije i zapovednik, Veselji kao šef obaveštajne službe, Seljimi kao glavni operativac, a Krasnići kao zamenik komandanta i portarol.
U privremenoj vladi Kosova, proglašenoj u martu 1999, Tači je bio premijer, Veselji minista za obaveštajne poslove, Seljimi ministar unutrašnjih poslova, a Krasnići portarol.
Svi optuženi, koji su uhapšeni na Kosovu 4. i 5. novembra 2020., u prvom pojavljivanju pred sudom, od 9. do 11. novembra te godine, izjavili su da nisu krivi za zločine iz optužnice.
Tači i saoptuženi su od hapšenja u sudskom pritvoru u Sheveningenu, a sud je više puta odbio njihov zahtev da budu privremeno oslobodjeni.
