Silvana Marinković je ispred Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih istakla da svake godine polažu nadu da će njihove poruke nadležnim institucijama uroditi plodom, ali da su i dalje na početku.
„Jedina novina je, na našu žalost, ta da je Euleks naše poverljive informacije koje smo dali njima, u nadi da istraže i dođu do informacija, oni prosledili istražnoj Policiji Kosova, policiji koja je i učestvovala u ovim zločinima. Na taj način, kao i više puta do sada, izigrali su naše poverenje i ugrozili našu bezbednost. Političari kažu da je ovo humanitarno pitanje, a to je sve delo politike, jer dok ne bude političke volje neće biti rezultata“, kazala je Marinkovićeva koja traga za nestalim suprugom.
„Pitamo se zašto su srpske žrtve diskriminisane? Zašto zamenjuju zločince i žrtve? Zašto nam se otima istina?“, dodala je ona.
Marinkovićeva je apelovala na predstavnike međunarodne zajednice i nadležnih institucija da otvore svoje arhive i iskoriste sve raspoložive informacije.
„Neka provere potencijalna grobna mesta, da pitanje kidnapovanih i nestalih bude prioritetno u pregovorima Beograda i Prištine“, zaključila je ona.
Darko Gvozdenović, ispred Crvenog Krsta Srbije i Kosova i Metohije je okupljenima poručio da nijedno nestalo lice ne sme biti zaboravljeno.
„Rasvetljavanje sudbine nestalih lica je civilizacijska i moralna obaveza prema žrtvama i njihovim porodicama, ova obaveza vremenom nije i ne može biti umanjena. Porodice nestalih lica su, pored očiglednih emotivnih problema, izložene brojnim socijalnim i ekonomskim teškoćama, te je u rešavanju sudbine nestalih je veoma važno imati u vidu ceo humanitarni aspekt ovog problema“, rekao je Gvozdenović, podsetivši na svoje nestale kolege: doktora Andriju Tomanovića i Milorada Dejanovića, službenika Crvenog krsta Kačanik.
Isti cilj gotovo četvrt veka okuplja članove porodica kidnapovanih i nestalih. Oni traže pravdu za svoje najmilije.
„Nakon 25 godina stojimo ovde bez ikakvih rezultata, ostala nam je jedino nada, da se nečemu nadamo. A čemu? Teško je naći pravi odgovor. Svi oni koji su krivi za sve što nam se dešava nemi su na naše molbe i zahteve. Bili su voljni da čuju samo ono koliko im je trebalo, vršili su test nad nama da saznaju koliko mi znamo o našim najmilijima. Kada su sklopili svoj mozaik, danas ih nema“, kazao je Saša Perenić iz Dobrotina, brat novinara Radio Prištine Ranka Perenića koji je, zajedno sa kolegom Đurom Slavujem, nestao 21. avgusta 1998. godine kada su krenuli na radni zadatak u manastir Zočište.
Jasmina Živković iz Štrpca traga za ocem koji je tokom ratnih sukoba nestao na svom radnom mestu. Iako postoji pravda, u slučaju nestalih, ona je zakasnela, ocenila je.
„I dalje smo u neizvesnosti, ne znamo šta se desilo sa nestalim licima. I dalje apelujemo, ali taj apel ne nailazi na pozitivan odgovor, iako smo ubeđeni da je istina poznata, ali da se skriva. Ima li veće nepravde nego skrivati istinu?“, upitala je Živkovićeva i dodala:
„Ljudski rod ne može nastaviti sa daljem životom i govoriti o demokratiji i napretku, ukoliko se ne sazna istina o nestalim licima“.
Pesmu „Molba“ koju je napisala majka nestalog sedamnaestogodišnjeg Ivana pred okupljenima je pročitala Zorana Mandić, sestričina kidnapovanog Zorana Stanišića.
Na Kosovu se još uvek traga za više od 1.600 lica nestalih tokom ratnih sukoba.
Obeležavanju Međunarodnog dana nestalih u Gračanici prisustvovali su predstavnici Međunarodnog Crvenog krsta, Crvenog krsta Srbije i Kosova i Metohije, lokalne samouprave, Doma kulture, Doma zdravlja i građani.
