Tema panel diskusije u „Barabar centru“ u prištinkom „Grand“ hotelu koju su organizovali NVO CASA i Privatni kulturni centar „Akvarijus“ iz Severne Mitrovice bila je „Umetnik. Publika. Politika“. Umetnici su se složili da politika dominira svim sferama društva pa tako i kulturom i umetnošću.
„Umetnici će se lako naći, problem je što same umetnike u sopstvenim zajednicama ne tretiraju kao važne faktore za društveni korektiv, a tek kada su međunacionalna trvenja ogromna, zatvorene zajednice, zatvorena društva, onda je jako složeno“, kaže reditelj Nenad Todorović za Radio Kim.
Iako je do posle rata živeo u Prištini, Todorović je prvi put u Grand hotelu posle više od dve decenije.
„Utisak mi je uobičajen. Ja sam u Prištinu dolazio stotinama puta za ovih dvadeset godina ali uglavnom u ugostiteljske objekte, par puta do pozorišta ali nikad službeno, nego kao šetnje radi. Poslednji moj Grand hotel je bio 13. sprat, kafanica, negde krajem devedesetih. Grand se dosta promenio ali opet u svojoj bazi mi liči i dalje na sebe, to je taj stari dobri Grand“.
Govoreći o „Barabar centru“ i onome što on radi na približavanju dve zajednice, srpske i albanske, pa i ljudi iz sveta umetnosti, Todorović kaže da nikada nije bio problem približiti umetnike.
„Oni su sami po sebi već individualisti. Ja kad god vidim umetnika koji je nacionalni radnik ja pobegnem od njega. Nacija je konstrukt ili što bi rekao otac od moje drugarice -„nacija, to je odluka“, nije pitanje da li si ti u tome zatečen, tako da što se tog konstrukta tiče, ovo su vrlo pametno uradili, vrlo dobro, vrlo pošteno, što je jako teško u trenucima i mestima gde mi živimo i koje živimo i jako je teško pronaći nešto što je pošteno, pa čak i u našoj umetničkoj praksi“.
Albert Heta ne misli da politički narativ utiče na paralelizam u društvu, pa i u umetnosti, već da postoje neke druge prepreke.
„Prvobitno politički interesi, neki veći interesi, i onda ne samo umetnici nego i drugi slojevi našeg društva su nekako postali taoci tih prepreka i veoma često nemate mogućnost kako preko toga. Ja mislim da je ovo važan korak, npr. da Priština vidi šta „Akvarijus“ radi i šta umetnici zajednice koja je važan deo našeg društva a koja živi u potpuno drugačijim okolnostima, to mora da se prizna jer nije isto građaima u Prištini ili na severu Kosova i u Gračanici, i da se ta komunikacija nastavi i u drugim institucijama“, kazao je Heta za Radio Kim.
Heta kaže da postoji saradnja između umetnika na Kosovu, ali da to zavisi od namere i projekata. Međutim, ističe da to „guraju strani faktori“. „Ta ideja da ljudi iz ove dve zajednice ne mogu da sarađuju je pogrešna. Ja mislim da to nije ni istina, zapravo“, istakavši da je slikarka i vlasnica „Akvarijusa“ Miljana Dunđerin bila članica žirija u projektu Centra za savremenu umetnost Priština.
„Mislili smo da je važno da ona bude u žiriju a važno je bilo i videti radove umetnika iz srpske zajednice i videti sličnosti u obrazovanju i umetničkom radu“.
Ističe da je „ideja društva koja su samo jednoetnička je pogrešna“. „Tog društva onda nema nigde“.
Kaže da umetnost može da približi Srbe i Albance a da umetnici imaju odgovornost za to. „Nisu oni nevini u celoj priči, jer stalno se prikazuju neke ideje da umetnici ne znaju ništa, ne. I kad je to počelo i pre toga, umetnici su imali utica, neki umetnici. Ali, kao polje veoma je važno polje javnog mnjenja i utica je važan. Međutim, i sport i druge aktivnosti su važne“, naveo je Heta.
Slikarka i vlasnica „Akvarijusa“ Miljana Dunđerin smatra da umetnost ne može da bude u pravom smislu reči umetnost ako nema međusobne komunikacije. Međutim, ističe da među umetnicima postoji jedna grupacija koja komunicira i upoznaje.
„Ne možemo da kažemo da je nešto procvetalo, jer nije procvetala saradnja i uvek je jedna ista grupacija ljudi“.
Dunđerinova se slaže da politika najviše utiče na umetnost na Kosovu. „U bilo kom posratnom području, gde god da živite, čime god da se bavite, ako radite nešto što drugi ne rade, prva etiketa i prvo breme koje nosiš na svojim leđima je da si izdajica. Nije bitno da li si umetnik, da li si medijska ličnost, neko ko poboljšava ekonomiju. Ako radite nešto što drugi ne radi, uspostavljate kontakte, automatski dobijete nalepnicu izdajica. Mislim da su svi koji su se uopšte osilili da budu umetnik na Kosovu, naročito za srpsku zajednicu, jako je bitno da znamo da ćemo negde biti etiketirani i to će doći i od svoje i druge zajednice. U tom smislu jako je ružno što je samo političarima dozvoljeno da komuniciraju“.
Na pitanje da li postoje predrasude kod albanskih umetnika prema srpskim stvaraocima, Duđerinova kaže da ne.
„Ne mogu da postoje predrasude kada ih ne poznaju. Prosto ne poznaju tu zajednicu. Mogu da kažem za sebe, imam 42 godine, veoma mali broj ljudi na Kosovu zna ko sam ja, a ja se jako dugo bavim umetnišću i ja sam jako eksponirana ne samo kao umetnik nego i kulturni aktivista. To je nepoznavanje, ali i postoji stav da mi ne postojimo“, kaže Miljana Dunđerin koja je bila moderatorka današnjeg događaja u „Barabar centru“.
Posle diskusije prikazan je film „CTRL Z“ reditelja Milana Kabašića u produkciji Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“.
Inače, u „Barabar centru“ su, od njegovog osnivanja pre nekoliko meseci, održane brojne umetničke izložbe stvaralaca iz srpske i albanske zajendice, te nekoliko tribina o dijalogu Beograda i Prištine, ali i ekonomiji i privrednoj (ne)saradnji dva naroda.
