Prva mladost, posle rata, najčešće je prepuna radosti. Volja da se živi i da se zaborave traume i etnička čišćenja pretvori se u osmehe i težnju da se nadoknadi život. Jedan dečak s frizurom kakve su se tada nosile na ulicama Njujorka i Beograda izašao je te večeri u mrak gračaničkog geta. Volja, vera i mladost tražili su mala rešenja, ljubavi i privid normalnog života. Negde posle ponoći u limenoj udžerici „Pera Ždera” gde se prodavala hrana, pored puta Gnjilane–Priština, jedan metak pogodio je u glavu dečaka Dimitrija Popovića. Spustio se niz improvizovani šank i gotovo seo dok se po sirotinjskom linoleumu širila lokva krvi.
„Svi tvoji drugovi imaju decu – to su moja deca! Tvoja majka dvadeset godina živi s tugom i bolom i danas od tebe tražim da se moliš za svu decu koja stradaju, za majke, bake, za sve naše Srbe na Kosovu i Metohiji. Da više niko ne gine i da ostanemo ovde gde jesmo”, kaže majka Jorgovanka na grobu svog sina. Njen bol svih ovih godina odiše gospodstvom i verom da Dimitrijeva žrtva nije uzaludna.
„U njegovom dnevniku, koji smo odmah posle ubistva našli, napisana je za jedno dete iznenađujuća poruka: ’Sa Kosova nikada – na Kosovu večito’. Ne verujem da je to svesno napisao, ali ona izgleda kao božji promisao, da on večito traje i živi s nama ovde kod manastira Gračanica”, kaže Dimitrijev stric, književnik Ratko Popović.
Dimitrije Popović bio je dete iz porodice koja gotovo dva veka daje ovom narodu sveštenike, učitelje i pisce, i njegova žrtva, na vrhu tog niza, postaje simbol svega što su radili.
U samom centru Gračanice podignuta je kapelica po ugledu na gračanički manastir, posvećena Svetom velikomučeniku Dimitriju, kao spomen na stradanje dečaka Dimitrija Popovića.
„Njegova žrtva je obavezujuća za sve nas koji živimo na Kosovu i Metohiji. Svaki Srbin danas, pre nego što donese presudne životne odluke, trebalo bi da dođe i pred kapelicu koja je posvećena stradanju našeg Dimitrija. Na tom mestu treba da razmisli: da li smo opredeljeni za nebesko ili zemaljsko, za trenutno ili prolazno ili smo se odlučili za ono što je božje i što večno traje. Nevina žrtva Dimitrijeva opominje nas da budemo ono što smo vazda bili – narod božji i narod svetosavski”, rekao je povodom dvadeset godina od ubistva episkop raško-prizrenski Teodosije.
Osmeh ubijenog dečaka ušao je u svaki gračanički dom, a priča o njemu postaje jedan od znakova za prepoznavanje položaja Srba na Kosovu i Metohiji. Šta je ubilo ovog dečaka i kome je bila potrebna njegova žrtva?
Dimitrijev brat Srđan Popović, danas načelnik Kosovskog okruga, upozorio je da su upravo tih dana sklonjeni kontrolni punktovi Kfora oko Gračanice i da niko tada nije slušao upozorenja da taj čin, nekoliko meseci posle pogroma 17. marta, može doneti nove nesreće. „Niko ne želi da nas razume, baš kao i danas”, kaže dodajući da je pucanj u njegovog brata „promenio sve, život, i doneo novo ophođenje prema svemu što dolazi”.
Ispred Kancelarije za Kosovo i Metohiju, na komemorativnoj akademiji koja je održana u Domu kulture „Gračanica”, govorila je pomoćnica direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Milena Parlić. Posebno je istakla odgovornost međunarodne zajednice za stradanja Srba posle sukoba u doba prividnog mira: „Krv Dimitrijeva je na rukama krvnika, ali je sramota na onima koji su ovaj, ali i mnoge druge zločine mogli i morali da spreče – a nisu.”
Popovići su 1999. godine proterani iz Prištine i prešli da žive u Gračanicu, odakle su rodom. Dimitrije je o gradu svog rođenja znao premalo. Tamo su ostali da žive njegovi vršnjaci Albanci i oni su napravili plan za obračun. Prema jednoj od verzija tragedije, mladići u Prištini opkladili su se da će otići u Gračanicu i ubiti Srbina. Za zločin su optuženi Albert Krasnići i Labinot Gaši. Krasnići je bio maloletan i osuđen je na devet i po godina zatvora, a Gaši je oslobođen krivice. Pre dve godine Alberta Krasnićija ubio je otac posle nesuglasica u porodici.
Krug nasilja ima mnogo lica, mnogi detalji se mogu naučiti jedino na mestu sukoba, o njima najbolje svedoče oni koji trpe i veruju u opstanak. Zato je majka Jorgovanka juče izgovorila reči upozorenja: „Svake godine, pred godišnjicu ubistva, meni dolaze Albanci i pitaju me da prodam kuću. Kuća nije na prodaju, ja ne idem odavde, ni moja porodica… Rekla sam im da moj Dimitrije ne ide iz Gračanice.”
