„Majke su, nažalost, već preminule, pa ne mogu da govore o tome kako im je bez svojih sinova”, govori Čanković, kao i da su „te žene ponele strašan krst, ostale s malom decom”, ali su uspele da ih podignu, školuju i da su zbog toga „majke heroji”.
Cveće iz neke bašte, spušteno ispod ploče s imenima žetelaca, već je uvelo i sparušeno. Tišina savršenog zločina u Starom Gracku je strašna za sve jer se do detalja zna ko je pobio nedužne zemljoradnike u kosovskoj ravnici.
„Ja, Beg Šaćiri, kao komandir jedinice ’Fortuna’, izjavljujem da sam nakon što sam prešao iz zone Dukađini u Košare, opština Lipljan, preduzeo akcije potpuno uspešne između 27. juna i 9. avgusta 1999, a 9. avgusta je celu našu jedinicu uhapsio Kfor. Akcije koje smo preduzeli bile su sledeće: čišćenje grada od srpskih kriminalaca, primoravanje zdravstvenih radnika Srba da napuste centar, kontrola srpskih stanova, paljenje oko 30 odsto srpskih kuća, naseljavanje srpskih kuća i stanova Albancima kojima je bio potreban smeštaj. Akcije: ubistvo 48 ljudi, ranjeno 17, prebijanje i maltretiranje.” Ovaj izveštaj, pismo, ispovest presreo je NATO i upućeno je Šukriju Buji, istaknutom komandantu takozvane OVK, potonjem predsedniku opštine Lipljan. U istom dopisu Šaćiri traži „materijal” da napadne Dobrotin i Štrpce. U obimnim dokumentima koje je integralno objavila „Politika” vidi se da su britanske jedinice Kfora istražile svaki detalj, da su uhapsili 56 ljudi, dnevnike i komandnu strukturu. Ništa od navedenog nije bilo dovoljno da se pokrene sudski postupak jer je šef Unmika Bernar Kušner politički presudio rečenicom da je zločin „čin razumljive osvete”.
Ostale su majke, supruge, sestre i deca. Njihova nada u pravdu posle 25 godina potpuno je ugašena i svima je previše uzaludnih ponavljanja i vapaja za pravdom.
Jedna druga žena je pre 25 godina, dva dana pre masakra, tražila da ide u „akciju” na Staro Gracko, ali joj nisu dozvolili. Zove se Lindita Krenazi, ratovala je i ranjavana je na Paštriku, bila je frizerka u Lipljanu. U njenom zaplenjenom dnevniku piše da je srela komandira Zheleta. „Od njega sam dobila određenu informaciju. On je rekao: ’Bićeš uključena u neku akciju, ali mi razumemo i mi ćemo to da završimo pre tebe.’ Pitala sam ga: ’Ko ti je rekao?’ Rekao je: ’Nemoj nikom da kažeš ili kuku.’” Devet dana posle masakra žetelaca, 2. avgusta 1999. godine, opet je srela komandira. „Pokušala sam da ga nagovorim da govori i rekao mi je da zna ko je učestvovao u akciji u Starom Gracku”, piše Lindita Krenazi.
Iza krvavog pohoda ostala su siročad i strahovi. Iza Jovice i Radeta Živića ostalo je sedmoro dece. Najmlađa devojčica je tada imala tri meseca. Odrasli su gotovo među ubicama svojih očeva, 25 godina ih gledaju kako se igraju, školuju i žene. Vide i to da su preživeli na velikom seoskom trgu u mestu nastalom posle 1918. i oslobođenja Kosova i Metohije. Ličani, Hercegovci, Dalmatinci, Crnogorci govorili su da su se ovde vratili i da su formirali zajednicu po ugledu na velika i uređena naselja iz Panonske ravnice. Ceo kraj je bio bez zidova i orijentalne teskobe, razlikovao se od komšiluka i tu je razliku krvavo plaćao.
Juče se jedan pripadnik tajne albanske službe trudi da sve snimi, da zabeleži šta se govori na parastosu, šta je smisao ovog okupljanja i javlja se svojim šefovima.
„Jeste li vi novinar?”, pitamo ga – a on ćuti. Ponavljamo nekoliko puta: „Ko ste vi?” Priznaje da je policajac i da „radi”.
„Da li vi istražujete zločin koji se ovde dogodio?”
„Ne, ne, ne istražujem zločin, radim. Naređeno mi je…”
Došao je na mesto zločina da izvesti kako se tuguje, kako se traži pravda i šta bi moglo da bude opasno za sistem kom pripada i koji ga je poslao da vidi šta se dešava u Starom Gracku.
„Žeteoci su mučenici”, kaže i ponavlja sveštenik Dragiša Jerenić: „Ljudi koji nastradaju idući da sakupe hleb, da hrane svoje porodice ne mogu biti zločinci, već samo mučenici. Nastradali su oni, najčasniji među nama.”
Sveće se tope i povijaju ispod spiska žrtava ovog mesta koji počinje devojčicom Draganom Dimić. Imala je četiri godine kada su je 1999. pogodile NATO bombe. Od te iste međunarodne zajednice traženo je da se pronađu ubice žetelaca godinu dana kasnije.
Ništa nije urađeno za pravdu i sva obećanja su propala, rekao je u govoru pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Igor Popović: „To su bili obični ljudi, koji su tog kobnog dana otišli na svoje njive da požanju pšenicu jer, kao dobri domaćini, nisu mogli da čekaju da im kiša upropasti žetvu.” Ispred Srpske liste i potpredsednik ove partije Dalibor Jevtić kaže da ne sme biti zaborava i da je krajnji cilj bio „da nas više ovde kao naroda nema”.
U ime porodica otetih i nestalih govorili su i vence položili predstavnici udruženja „Kosmetski stradalnici” i zvaničnici lokalnih institucija. U kulturno-umetničkom delu govorile su Helena i Majda Popović i ovu dvadesetpetogodišnjicu zločina zaključili rečenicom: „Dosta je svetu jedno Staro Gracko!” Svet i gosti se razilaze, niko od stranaca nije došao na obeležavanje zločina, na veliki trg ovog lepog sela gledaju nove vile koje su sagradili Albanci iz Drenice, Orahovca i inostranstva. Na Merdaru je uhapšen Saša Z., koji je krenuo da oda poštu stradalim žeteocima. U Starom Gracku, lepom mestu s previše žrtava, oteta je sloboda koja se danas jedino vidi na licima onih koji trpe i čekaju da im se vrati.
Žrtve na žetvi
Ubijeni su Milovan Jovanović (1969), Jovica Živić (1970), Radovan Živić (1967), Andrija Odalović (1967), Slobodan Janićijević (1965), Mile Janićijević (1957), Novica Janićijević (1981), Momčilo Janićijević (1946), Stanimir Dekić (1955), Božidar Dekić (1947), Saša Cvejić (1973), Ljubiša Cvejić (1939), Nikola Stojanović (1936) i Miodrag Tepšić (1951). Najmlađi među njima, Novica Janićijević, imao je samo 17 godina.
