Kako kaže, atmosfera na severu Kosova je takva da je primetno jedno veliko odsustvo optimizma. Radnicima koji su se okupljali do pre par dana, kako kaže, sada je jasno znaćenje reči normalizacija odnosa.
„Dugo smo se pitali šta normalizacija odnosa stvarno znači. Taj termin je došao od Evropske unije, ali je forsiran od strane pregovarača, naročito ovih iz Beograda, tako da mi sad vidimo da ta normalizacija odnosa znači u stvari ukidanje svih srpskih institucija i svih usluga koje su te institucije građanima mogli da daju“, objašnjava Simonović.
Govoreći o atmosferi, pored odsustva optimizma, Simonović navodi i da je u toku „albanizacija severa“, naročito kako kaže, kroz Agenciju za privatizaciju.
„Dešava se da se lokali koji su bili u državnom vlasništvu, a koji podležu licitaciji, iznajmljuju Albancima, ali bez znanja Srba. Po pravilu Srbi ne znaju o tim licitacijama ništa, pa tako i ne mogu da učestvuju na tim tenderima. Da se radi o albanizaciji jasno nam pokazuju cene u tim novim prodavnicama koje su spuštene ispod svakog minimuma. Znači da bi takva jedna prodavnica bila rentabilna, ona bi morala da ima donacije od nekoga“, objašnjava sagovornik.
Glavni izvor straha koji je prisutan i glavna pretnja bezbednosti, navodi, stanovnici vide u kosovskoj policiji. Dodaje i da je srpska zajednica ostala bez ikakvih mehanizama zaštite zbog katastrofalne politike koja se vodi u prethodnih sedam godina.
„Ono što se vidi iz očiju prosečnog Srbina na severu Kosovu jeste odsustvo svake nade“, naglašava.
Iako je narod, kako kaže, „prepušten sam sebi“, dosta je onih koji su rešeni da ostanu uprkos nedostatku i osnovnih uslova za život.
„Sa jedne strane, svi građani srpske nacionalnosti smatraju Srbiju svojom državom, ali sa druge strane ne vidimo koji su to konkretni koraci koje naša država može da učini da bi se ovde stanje na neki način poboljšalo“, ocenuje.
Put do Raške postala svakodnevica
Simonović navodi da je put do Raške postao svakodnevica većine.
„Ako vam treba novac koji ste zaradili, niste ga dobili, kako to tvrde neki naši rukovodici, morate da idete u Rašku da podignete svoju zaradu da biste mogli da kupite neke namirnice. (…) Kada vam treba bilo kakav papir, bilo koje uverenje, bilo šta, vi morate da odete u Rašku zato što ovde gotovo ništa ne funkcioniše“, ističe.
Most na Ibru „smokvin list“
Simonović smatra da je zauzimanje mosta na Ibru u stvari „smokvin list za nešto što će se dogoditi ili nešto što se već događa“.
„Albanci imaju apsolutnu kontrolu na severu tako da to otvaranje mosta ne bi promenilo ništa, sem što bi uticalo na gubljenje te simbolike, tog simbola srpskog opstanka i odbrane na severu“, ističe.
Sagovornik smatra da se prag tolerancije srpskog stanovništva završava sa zdravstvom i školstvom.
„Ukoliko dođe do nekih bitnih promena, kada narod nema gde da se leči, nema gde da se školuje, on traži sredinu gde to ima. Tako da ukoliko dođe do nekih bitnih promena u smislu zdravstva ili školstva ja se bojim da će to ostaviti posledice koje neće moći da se isprave“, smatra Simonović.
Dodaje i da se ogroman broj ljudi seli iz Kosovske Mitrovice.
