Groblje na kome su Srbi sahranjivani sve do 1998. godine nalazi se u Orahovcu gde živi albansko stanovništvo. Iz bezbednosnih razloga, od te, pa sve do 2014 godine, preminuli Srbi sahranjivani su u porti crkve Uspenja Presvete Bogorodice u gornjem delu grada.
Blagoslovom vladike raško-prizrenskog Teodosija, već 10 godina unazad, ponovo se upokojeni sahranjuju na starom groblju.
Sa ovog groblja vidi se gotovo čitav Orahovac.
A na njemu stotine grobova, hiljade sahranjenih Srba i samo desetak “preživelih spomenika” – uglavnom onih sa petokrakom.
Neko mrtvima tu ne daje mira. Da li smeta krst? Srpsko prezime? Ili možda oproštajna poruka koju je ostavila majka na sinovljevom grobu ili sestra na spomeniku svoga brata?
Oštećeni su grobovi Bogdana i Božidara Šarića, Novice Ilića, Ružice Stojanović, Nebojše Vitoševića, Slobodanke Baljošević, Bogoljuba Kujundžića…
Kako se osećaju ove porodice kada dođu da na Zadušnice zapale sveću, a naiđu na polomljen krst, ili zateknu kesu smeća, mrtvog psa na grobu voljenih.
Sa groba Predraga Vitoševića, samca iz Orahovca, kome nije prošlo ni godinu dana od upokojenja, neko je odneo krst. Njemu nema ko da postavi novi. Ponekad neko od komšija i prijatelja ode da mu zapali sveću, jedva pronalazeći mesto gde je sahranjen.
Na ovom groblju leže zatrpani orahovačkom zemljom i oni čije grobove, zarasle u korov, ni najbliži više ne obilaze, čak za Zadušnice.
Nadzemna obeležja da su i oni nekada živeli baš ovde, ostavljena su na nemilost živima. To govori vandalizovano orahovačko groblje.
