Ovaj roman o jubavi, istovremeno je i priča o večitoj sukobljenosti prirode i urbanosti, čovekove potrebe za bavljenjem sobom i svojim srcem i istovremenih napora da udovolji svom komforu, radeći kao raga i sagorevajući se tamo gde se zauzvrat dobija samo novac.
Mirjana je nežna žena prinudno ojačana okolnostima za koje se ne rađamo spremni. Ona neustrašivo priča svoju priču, otkriva se da bi drugima bilo lakše. Jer čoveku, bilo muškom bilo ženskom, uvek je potrebno da zna da nije sam. Neko je nekada sve to proživeo – i preživeo.
Ovo je oda Zvečanu, prijateljstvu, lošim i dobrim muškarcima, putovanju, samostalnosti, odgovornosti, kestenu, ženstvenosti, ranjivosti i neopisivoj snazi.
A knjiga je kao dete… Stvoriš je i ona ima neki nezavisni put, sopstveni život na koji ti više ne možeš da utičeš.
“To je stvarno tako. Neopisiva je to sreća, kao da se nešto novo iz vas proizvede.. Kada sam počela sve ovo, rekla sam sebi da ovo radim zbog sebe, pišem zbog sebe i kakve god da budu kritike, svi imaju pravo da misle , da kritikuju, da hvale , da vole…” priča autorka.
Posebno joj je važno bilo da ceo ovaj njen poduhvat odobri Ona kojoj najviše veruje i koja najviše voli. Njena majka.
Na Kosovu je jako malo romansijera. Posebno među ženama. Mirjana kaže da nema razlike između ženskog i muškog pisma.
“Sve je do ćitalaca. Kako oni dožive.Nešto je ili dobro ili nije”…
Nije lako pisati o sebi. O svojim bolovima, iskustvima, otkriti svetu kakvi smo u trenucima slabosti, intime, ponekad i nekog malog sopstvenog zla….
Pisanje nosi odgovornost, a zrelost šaluje maštu… Treba pričati istinski, iskreno sa svešću da nismo sami na svetu i da je naša priča ujedno i priča mnogih koje volimo najviše.
“Odgovornost uvek postoji. Treba to mudro odraditi, mudrošću ublažiti odgovornost, strepnju i sve ostalo”….
Jesu li selo i grad u zavadi? Voli li selo više grad, nego što grad voli selo? Asfaltni put je uvek trasiran. Označen. Zna se tačno gde smeš, a gde ne smeš da ideš. Seoski nije tako rigorozan. Njime se hoda slobodno, saobraćaj je daleko manje frekvencije, nije usijan leti kao asfaltni, ali je zimi uvek zavejaniji, teži za hod i vožnju, nebitniji i zaboravljen….
Mirjana obožava zime i snegove pa za nju to nije nikakav problem. Ako smo celi, ako su noge jake, podjednako se dobro gazi i po jednom i po drugom putu…a udarnih rupa ima i na jednom i na drugom.
“Asfalt i kaldrma” naslućuju sadržaj koji bi sudeći po asocijaciji trebalo da se bavi tim suprotnostima urbanog i ruralnog. Ipak, ovaj roman je priča o suprotstavljenosti nas koji smo bili pre povreda i životnih udesa i nas preživelih sa velikim ožiljcima, sakrivenim ispod košulja, šminki i osmeha.
Zaista hrabra i iskrena knjiga koja miri sve sukobljene strane.
Da. Moguće je sedeti u nekoj divljini ispod Rogozne ili Mokre Gore i gledati orlove, dok piješ rashlađeni Martini iz kristalne čaše i mrdaš prstićima u opancima.
Pored autorke u programu su učestvovali i jedan od recenzenata prof. Golub Jašović, pisac Slobodan Mašić i Željana Košanin.
Štampanje knjige pomogao je Privremeni organ Opštine Zvečan.
