Donald Tramp je oduvek tražio svetla reflektora. Kada je 1992. u jednom od njegovih luksuznih hotela sniman nastavak holivudskog blokbastera Sam u kući, postavio je uslov: „Možete koristiti hotel Plaza samo ako se i ja pojavim u filmu“, podsetila je DPA.
Tako je sebi obezbedio učešće u ovom i danas popularnom božićnom klasiku. Mali Kevin luta hotelom i pita jednog čoveka za put. Muškarac, već tada prepoznatljiv po plavoj kosi i crvenoj kravati, iako još bez narandžaste nijanse na licu, kratko mu se obraća i pokazuje pravac.
Danas ta scena deluje zloslutno. Tramp pokazuje put, određuje pravac. Kada je film te godine stigao u bioskope niko nije ni sanjao da će Tramp jednog dana postati predsednik.
Sovjetski Savez se upravo bio raspao, diktature širom sveta su padale. Smatralo se da će se liberalna demokratija po zapadnom modelu svuda proširiti – proglašen je čak i „kraj istorijež“.
Recesija demokratije i autokratije u usponu
Danas je jasno da je to bila strašna zabluda. Tadašnji proces demokratizacije se preokrenuo – prema nevladinoj organizaciji Fridom haus, prekretnica je nastupila 2006.
Od te godine broj zemalja u kojima demokratija napreduje uvek je bio manji od broja država u kojima opada. I britanski list Ekonomist, koji svake godine pravi indeks demokratije, navodi da je svet od 2006. u „recesiji demokratije“.
Autokratije su u usponu. Najdepresivniji primer je Rusija. Na Zapadu se 1992. još verovalo da će se ta zemlja trajno svrstati među velike demokratije.
Ali predatorski kapitalizam bez državne regulacije doveo je tokom devedesetih do osiromašenja čitavih slojeva stanovništva, tako da je današnji šef Kremlja Vladimir Putin mogao uspešno da se predstavi kao spasilac.
SAD klize ka autokratiji
Razvoj SAD iz perspektive 1992. izgleda kao prenaduvani politički triler sa crnim humorom. Najstarija demokratija na svetu, koja postoji od 1776, od početka Trampovog drugog mandata klizi ka autokratiji.
Bivši nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer kaže da su SAD sada „demokratija na granici“. Za Fišera je, kako je rekao ove godine za DPA, izuzetno bolno da posmatra taj proces.
„Ja sam rođen 1948, što znači da je to moj svet koji sada nestaje“, naveo je on.
Britanski istoričar Timoti Garton Eš upozorio je u septembru u tekstu za Ziddojče cajtung (Süddeutsche Zeitung):
„Ostalo je 400 dana da se spase američka demokratija“.
Ako demokratama ne uspe da na izborima za Kongres 3. novembra 2026. povrate kontrolu nad Predstavničkim domom, kraj liberalne demokratije biće teško zaustaviti.
Uspon desnice i populizma u EU
U Evropskoj uniji, koja sada čini svega 5,5 odsto svetske populacije, desničarsko-populističke i ekstremno desničarske partije su u usponu.
U Nemačkoj će 2025. ostati upamćena kao godina kada se Alternativa za Nemačku (AfD) u anketama prvi put našla na čelu na nacionalnom nivou.
U Saksoniji-Anhalt, jednoj od pet pokrajina u kojima se sledeće godine održavaju izbori, partija koju pokrajinska obaveštajna služba vodi kao „provereno ekstremno desnuđ“, u anketi ima 40 odsto podrške.
Liberalna demokratija je ugroženija nego ikada, konstatovao je sociolog Štefen Mau.
„Verujem da naša demokratija još može dugo da opstane, ali na mnogim mestima je postala previše troma“, kazao je.
Poslednjih godina se izgubilo poverenje građana da „uobičajeni“ političari mogu da naprave preokret na bolje.
Kina na horizontu
Naučnici poput Maua se pitaju šta će se dogoditi ako Kina prestigne Nemačku po bogatstvu.
Kina je već opovrgla dve naučne pretpostavke. Prva je da samo slobodna društva mogu dugoročno ekonomski da uspevaju, jer su samo ona zaista inovativna.
Druga je da rastuće bogatstvo automatski vodi demokratizaciji, jer srednja klasa želi da učestvuje u vlasti.
Mau ukazuje na nedavno objavljen Nejčer indeks (Nature Index), rangiranje institucija sa najviše publikacija u najvažnijim časopisima iz oblasti prirodnih nauka.
„Od prvih 10 mesta, osam su zauzele kineske institucije. Na drugom mestu je Harvard, na desetom Društvo Maks Plank, sve ostalo je kinesko“.
Slično je i sa patentima ili tehnološkim inovacijama.
„Dinamika koja dolazi iz Kine je ogromna“, dodao je.
Demokratska demencija
Ne smemo se zavaravati kad je reč o demokratiji. Bogatstvo je za mnoge ljude podjednako važno kao vrednosti slobode ili mogućnost političkog učešća, kaže Mau.
„Važno je, dakle, da ponovo ostvarimo povoljan ekonomski razvoj od kojeg će širi slojevi stanovništva imati koristi“, kazao je.
Za istoričara Kristofa Nona, urednika knjige „Kako demokratije završavaju“, ključni pojam je „demokratska demencija“.
Naime, u demokratiji s vremenom postoji trend da se slobode uzimaju zdravo za gotovo, dok istovremeno demokratski procesi, koji oduzimaju mnogo vremena, počinju ljude da nerviraju.
Da li je demokratija prevaziđena? Za bližu budućnost Non je pesimista, ali ne veruje da će demokratije trajno nestati.
„Vidimo to i u zemljama poput Turske ili Mađarske – tamo većina želi da se otarasi autokratskog vladara, jer se pokazalo da on ne može da reši probleme. Pitanje je, međutim, da li je povratak na punu demokratiju uopšte još moguć“, kazao je.
U Turskoj je najveći rival predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, istanbulski gradonačelnik Ekrem Imamoglu mesecima u zatvoru.
Diktature sklone greškama
„Nipošto ne verujem da je liberalna demokratija prevaziđen model“, navodi politikolog Marsel Dirsus, autor knjige „Kako diktatori padaju i kako demokrate mogu da pobede“.
„Uopšteno, diktature su mnogo sklone greškama, jer tamo odluke donosi mala klika koja ima moć“, rekao je.
Dirsus upozorava da nemačke političare ne treba generalno smatrati nesposobnim.
„Setimo se 2022. godine, kada je, posle ruskog napada na Ukrajinu i obustave isporuka gasa, izgledalo kao da ćemo se zimi smrznuti. Tada su naši rukovodioci na svim nivoima seli i radili. Sa uspehom. Kada zaista gori, možemo da se snađemo“, zaključio je on.
