Velike zadušnince su dan posvećen upokojenima, jedan od četiri velika dana u godini kada se pravoslavni vernici sećaju svojih pokojnika i upućuju molitve za njihovu dušu.
Običaj je da se tada izađe na groblja i zapali sveća pokojnicima.
Najveće, i po mnogima najvažnije su baš današnje, zimske zadušnice, uoči Vaskršnjeg posta.
Najranije mogu da budu 6. februara, najkasnije 13. marta, što zavisi od datuma na koji pada Uskrs.
Izlazi se na groblja, pale sveće i tamjan, dele prilozi za duše umrlih i u spomen na njih, čine dobra dela.
Veruje se da zapaljena sveća osvetljava put umrlima do sledećih zimskih zadušnica, a molitva pravednoga mnogo može pomoći dušama pokojnika.
Tamo gde nije moguće izaći na groblje, obavezno sveće za pomen pokojnika pale se u crkvi ili kod kuće.
Na groblje se obavezno iznosi žito, vino i sveća. Žito je simbol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.
Crno vino označava Božje milosrđe kojim se leče rane greha. Sveća je simbol svetlosti Hristove.
Sveti Trifun i običaji vezani za ovaj praznik
Sveti Trifun se smatra zaštitnikom voća, posebno loze, a vinogradari danas odlaze u vinograde, orezuje i vinom zaliva po koji čokot
Rođen je u selu Kampsadi u Frigiji, u siromašnoj porodici i bio je veoma pobožan od najranijeg detinjstva.
Kao dete vreme je provodio čuvajući guske, a od Boga je dobio „dar čudotvorstva i isceljenja“, pa je za života iscelio mnoge bolesnike, isterivao demone iz mnogih ljudi i pomagao onima koji su mu se obraćali za pomoć.
Proslavio se izlečivši kćerku rimskog cara Gordija, po imenu Gordijanu, od duševne bolesti, zbog čega ga je car izdašno nagradio.
Trifun je sve bogatstvo podelio siromašnima i nastavio da čuva guske. Pogubljen je za vreme vladavine cara Decija, progonitelja hrišćana, jer nije želeo da se odrekne svoje vere. Sahranjen je u svom rodnom mestu.
Među srpskim narodom je Sveti Trifun veoma omiljen.
Kaže se: „Na Trišindan vedro, biće suše“ ili: „Pašće kiša ο Triši, biće rodno“.
Veruje se i da se ovim praznikom završava zima. Počinje period od četiri dana koji se zovu Trivunci.
Valentinovo ili „Dan zaljubljenih“
Sveti Trifun, koga slave pravoslavni vernici, po zapadnoj tradiciji pada na Svetog Valentina, koji se obeležava kao zaštitnik iskrene ljubavi svih hrišćana.
Praznik Svetog Valentina potiče iz vremena starih Rimljana.
Po najčešćoj verziji, nazvan je po svešteniku Valentinu iz trećeg veka nove ere, koji je, uprkos zabrani, tajno venčavao zaljubljene parove.
Pogubljen je 269. godine odsecanjem glave u doba kad je Rimskim carstvom vladao car Klaudije Drugi.
Veruje se da je pogubljen jer je Klaudije smatrao da su neoženjeni muškarci bolji vojnici i nije želeo da se oni žene dok traju ratovi, dok se biskup Valentin protivio tome i organizovao tajna venčanja za koja je Klaudije saznao.
Zbog toga je bačen u tamnicu i smrtno kažnjen 14. februara.
Sve do 1969. godine Rimokatolička crkva slavila je 14. februar kao Dan Svetog Valentina. Ali, taj datum je izbrisan iz katoličkog kalendara zbog želje za smanjenjem broja svetih dana kod onih svetaca kod kojih nije bilo istorijskih činjenica povezanosti određenog dana i sveca.
Ipak, i kod pravoslavaca i kod rimokatolika postalo je i ostalo popularno obeležavanje Dana zaljubljenih.
