Autor izveštaja: Rastko Šejić (Udruženje „Šta hoćeš“)
U vrtu hercegnovskog doma Iva Andrića na Toploj sinoć je održan veoma dobro posećen, a opet intiman i istovremeno duhovno spektakularan razgovor o zbirci poezije „Miris anđela“, koja je ovogodišnji dobitnik književne nagrade Branko Ćopić.
Kontrast mira lepo uređenog vrta i amfiteatra, zrikavaca, palmi i daleke živosti rive, sa uzbudljivom Rakočevićevom ranjenom a junačkom poezijom pretvorio se u doživljaj vredan najboljih književnih salona sveta.
Iskusna novinarka i dramaturškinja Vitka Vujnović je format uobičajene poetske večeri okrenula time što je ona uglavnom čitala pesme uz muzičku pratnju i pitanja postavljala isključivo na osnovu direktnih pesničkih slika.
Ona je naglasila da je „u svakoj pesmi pronašla ključne nadahnute reči koje sve pokreću, koje svetle, snažne, imaju svoju boju“:
„U Rakočevićevoj poeziji sve ima svoj miris i ima svog anđela: voda i kamen, crkva i grad, oči dece i oči starca, tamjan i hleb, toplota i studen, svetlost i tama, kolevka i grob, sećanje i ljubav sposobna da na zlo ne uzvrati zlim“.
Živojin Rakočević, pesnik, predsednik Udruženja novinara Srbije, direktor Doma kulture Gračanica, prepustio se konceptu i dogodio se dirljiv razgovor visoke umetničke vrednosti.
Publika je imala priliku da oseti njegov unutrašnji život, onu vatru ili svetlost koja ga tera da stvara.
Prolazeći kroz cikluse „Mirisa anđela“, te svojevrsne autorske anotologije dosadašnjeg autorovog pesničkog rada, zaokružene novim snažnim pesmama, često je noć parao lepet krila. Poneki krik galeba.
Na pitanje o granicama koje dele Rakočević je odgovorio:
„Granice su uspostavili oni koji su protiv knjige i smisla. Na granicama se normalni ljudi osećaju kao kriminalci, a kriminal je tu potpuno slobodan. I mislim da je to zbog njih i napravljeno, ne iz potrebe da postoje granice. Ja živim u jednom getu u kome preko dve decenije nisam poštom dobio knjigu na ćirilici, a od pre četiri godine ni štampu. Suština je da taj strani svet nacrta granice u kojima će stvarati svoju kulturu, svoj duh i dela. Ali, tih dela nema. Mreža je apsolutno uspostavljena i nepoderiva otkada smo dostigli taj civilizacijski maksimum. Onoga trenutka kada su 1327. godine izgrađeni Dečani, pre skoro 700 godina, mi smo postali kultura koja nema granice. Kada su se sreli fra Vito iz Kotora i arhiepiskop Danilo Drugi i osmislili kako će izgledati svetinja, oni su napravili savršenog Srbina. Dečani su takva simfonija i harmonija da su sve naše različitosti stale u njih i nisu se posvađale. Ja to zovem ‘Dečanski ključ’: Vizantija, naše primorje, gotika, romanika, barok, sve na jednom mestu. Postoje još dva takva dela savršene harmonije duha, to je vladikin ‘Gorski vijenac’ i ‘Na Drini ćuprija’ čoveka u čijem dvorištu sada sedimo. Mi imamo te tri lične karte, koje su savršene, i koje su brana svakoj granici“.
Iz pesama i autorovih priča počinju pred publikom da izranjaju punokrvni epski heroji: otac i majka pesnika, stric, sveštenik Miroslav iz Prištine, ubijeni dečaci iz Goraždevca, iskasapljeni žeteoci, tužne ponosne majke zavijene u crno Senka i Ljubica, mitropolit Amfilohije, vlastelinka sa freske, Simonida bez očiju, Majka Patrijaršija, mati Fevronija…
Na pitanje o prirodi zla i vaskrsenja postavljeno stihom „Zlo uvek zagazi u istu rijeku“ Rakočević odgovara:
„Još od Antike je ta misao da su kraj rata videli samo mrtvi, tako da će i kraj tog Kosovskog boja samo oni videti. Nigde se nije nagomilavala tišina kao u Prištini i na Kosovu i Metohiji pred neku nesreću. Zgusnu se neke sile, zaledi se sve, i svi znamo da će se nešto dogoditi. Nije bilo potrebno bombardovanje, već su te bombe bile pale u srcima i u životu. Sve je bilo jasno. Tako je bilo i pred martovski pogrom 2004. Mi imamo jedan novi kalendar zločina nad Srbima od tada koje obeležavamo. U toj tišini nekako počinju ratovi. Počinje zlo. Ali njegova nije poslednja“.
Ako danas našu narodnu epiku vidimo kao fresku, ona je u Rakočeviću dobila modernog majstora, vrhunskog nastavljača „kosovskog ciklusa“, kako je njegovu poeziju definisao srpski bard Matija Bećković na dodeli Ćopićeve nagrade u SANU.
Nema žaljenja nad sobom, nema straha pred nemogućim, niti suzdržavanja pred teškim temama životnog razvoja roditelja i porodice, teških zločina nad Srbima i života u getu enklava na Kosovu i Metohiji, izbeglištva, ali i iskrene vere opevane u završnom ciklusu „Pećka majka“.
Кako sam Živojin objašnjava mentalitet Kosova kroz jednu od heroina o kojima piše „suzu mi nisu videli“. Ali publika u Herceg Novom je više puta bila duboko ganuta i pomerena. „Reči koje sijaju“ su obasjale kulturnu uzbudljivu noć u organizaciji Herceg Festa.
