Tematski okvir predstave određen je žanrom psihološkog trilera, gde pratimo glavnu junakinju Lauru i njeno razračunavanje sa mračnom prošlošću, te problem rastrzanosti između ljubavi i dužnosti, koji otvara pitanje o tome šta je pravo, a šta pravda u životu pojedinca u turbulentnim političkim vremenima.
Predstava je rađena u koprodukciji Narodnog pozorišta u Nišu i Narodnog pozorišta u Prištini. Nakon predstave, glumac prištinskog Narodnog pozorišta Nebojša Đorđević govorio je za Studentski dnevni list o predstavi, njegovom liku, kao i pravdi i borbi za sopstveni integritet.
Koliko ste zadovoljni reakcijama publike na predstavu?
– Vrlo sam zadovoljan. Sudeći po aplauzu, mislim da je predstava dobro prihvaćena.
Predstava je nastala saradnjom Narodnog pozorišta u Nišu i Narodnog pozorišta u Prištini. Kakva je bila saradnja među vama?
– Divna. Jako je važno i lepo što su se dva pozorišta spojila i tako došla do razmene informacija i znanja. Posebno mi je drago što se na ovaj način prištinsko pozorište i repertoarski i markentinški pokazuje u nekom drugom svetlu.
U predstavi dominira naracija. Kako ste se snašli u takvom vidu predstave?
– Ne znam, videćemo. Mi smo se, osim naracije, bavili i odnosima između likova. Posebno je zanimljivo to što smo i scenske pokrete i određenu stilizaciju radili uporedo sa narativnim delom.
Postoje li neke sličnosti između Vas i lika koji tumačite u predstavi?
– Glumac inspiraciju crpi iz svog ličnog iskustva i bića, te na taj način oživljava lik koji igra. Na osnovu toga gradim sam lik. Zajedničke karakterne osobine nemamo.
Smatrate li da u današnjem svetu pravda uvek pobeđuje?
– Ova predstava se bavi upravo tim pitanjem. Da li pravda ili pravo pobeđuje? Pravo na nešto može imati svako, a šta je pravda, teško je zapravo objasniti. Svakako vidite na kraju predstave šta odnosi pobedu.
Makijaveli tvrdi da cilj opravdava sredstvo. Koliko ste saglasni sa tim?
– Nimalo. Taj stav nije dobar u bilo kom pogledu.
Kako se po Vašem mišljenju možemo izboriti za lični integritet?
– Kao što kažu: u se i u svoje kljuse. Samo rad na sebi. Takođe, tu je i ono radi lokalno, a misli globalno.
Pevali ste i svirali u predstavi. Da li se privatno bavite muzikom?
– Inače muziciram. Sviram klavir i gitaru. Igrao sam u mjuziklima, tako da mi to dođe i kao jedan deo posla.
Hoće li i u narednoj godini biti izvođenja koprodukcije ova dva pozorišta?
– Ja se nadam. Ovo je već treća koprodukcija. Kako sam se do sada radovao svakoj saradnji, tako se radujem i svakoj budućoj.
Šta možemo od Vas očekivati ubuduće?
– Očekujte neočekivano. (smeh)
